Pravi Čečen - vernik!

Piše: Roj Medvedev
I KAO društvo, i kao država Rusija se istorijski formirala ne samo kao ruska, slovenska i pravoslavna tvorevina, već i kao višenacionalno, multietničko i višekonfesionalno društvo i država. Raspad Sovjetskog Saveza i stvaranje Ruske Federacije kao nove suverene države nisu promenili tu glavnu odliku Rusije koja svojim liderima daje mnogo prednosti, ali i zadaje mnoge teškoće.

Kada kažu da je Rusija evropska zemlja sa hrišćanskim vrednostima, a to je više puta rekao i Vladimir Putin, to je samo jedna strana suštine i prirode Rusije kao društva i kao države. Takav pogled na Rusiju je najvažniji za njene zapadne, severne i centralne regione, ali on nije primenjiv za severni Kavkaz, Povoložje, Ural i Sibir. Na jugu i jugoistoku Ruska Federacija u svom sastavu ima velike teritorije, koje od davnina naseljavaju pripadnici drugih naroda, koji ispovedaju druge religije i imaju drugačiju tradiciju i kulturu, iako aktivno prihvataju ruski jezik i rusku kulturu. Objektivno, Rusija je danas ujedinitelj mnogih zemalja i mnogih naroda, koji ne bi mogli da obezbede svoje blagostanje i svoje nacionalno postojanje bez ruske države. "Mi smo pripojeni Rusiji pomoću sile” - govorili su stanovnici Dagestana 1999. godine - “ali sada samo silom mogu da nas odvoje od Rusije”.

GRADITI Rusiju samo kao pravoslavnu državu, odrekavši se čak teritorija koje su pretežno naseljene ne pravoslavnim, već muslimanskim narodima, a pre svega odrekavši se Čečenije (a upravo takvo “samoograničenje” je više puta predlagao Aleksandar Solženjicin), značilo bi uništenje izgleda nastalog tokom istorije i suštine Rusije kao višenacionalne i višekonfesionalne tvorevine.

Rusija je prestala da bude socijalistički Sovjetski Savez i prestala je da bude imperija, ali nije postala država ruske nacije, kao što je Francuska država Francuza, Nemačka - država Nemaca, a Japan - Japanaca. Ka održava, Ruska Federacija je u današnjem obliku očuvala nacionalni život mnogih naroda i nacija, ona pomaže u razmeni kulturnih vrednosti i ekonomskoj saradnji unutar Federacije, korišćenje dostignuća svetske ekonomije i svetske civilizacije. Dostignuća ruske kulture ne mogu da znače nikakvu prednost za Ruse kao naciju. Ni višenacionalni Dagestan, ni Osetija, ni Kabardino-Balkarija, ni Baškirija i Tatarija, ni Kalmikija i Burjatija danas ne zamišljaju svoj nacionalni, državni i privredni život van Rusije.

MNOGI ideolozi čečenskog separatizma mislili su drugačije. Oni su razvijali mit o Čečenima kao o posebnom narodu, koji nije znao za državna ograničenja, koji nije znao i neće da zna za dostignuća moderne civilizacije, koji treba čak da poruši svoje gradove, kao gnezda razvrata i izopačenosti, mešanja rodova i asimilacije, i da živi u skladu sa drevnim osnovama i prorokovim zapovestima. Jedan od najradikalnijih ideologa čečenskog separatizma i nacionalizma Hodža Ahmet Nuhajev je tvrdio: “Pravi Čečen može biti samo musliman vernik, koji ne priznaje ni državne idole, ni božanstva međunarodnog prava, ni zlatna runa naučno tehničkog progresa i tržišne ekonomije. To je hanif, koji sledi fundamentalne, prirodne osnove života, koje su odredili svi proroci Boga jednoga, spone krvnog i bračnog srodstva, večne principe odmazde, osnove plemenskog srodstva života u zajednici i druge zapovesti jedinog Boga. Da bi se postao hanif, potrebno je biti nacionalista i anarhista, biti varvarin u prvobitnom sakralnom smislu te reči”.

Nema smisla pobijati te fantazije, koje su neki fanatici pokušavali i pokušavaju da nametnu celom čečenskom narodu. Imamo sve osnove da tvrdimo da je nezavisna, mirna, Čečenija blagostanja, zajednica, koja živi samo po zakonima Kurana i po zakonima prirode - mit. Čak i istorija odnosa između čečenskog naroda i susednih naroda severnog Kavkaza i Zakavkazja, puna ratova i tragedija, pokazuje da van zajednice tih naroda i van Rusije normalan razvoj čečenske nacije i čečenskog društva nije moguć. Indikativna je činjenica da su čečenske izbeglice koje su se našle u Gruziji počele da otvaraju škole i da uče svoju decu na ruskom jeziku i po ruskim udžbenicima, učeći napamet stihove Puškina i LJermontova.

ČEČENIJA koja bi se izdvojila iz sastava Ruske Federacije ne bi raspolagala ni snagom, ni geopolitičkim uslovima, ni ekonomskim i kulturnim mogućnostima, ni dovoljnim istorijskim iskustvom i tradicijom, koji su potrebni za nezavisno državno (a tim pre “bezdržavno”) postojanje, posebno u tako neobičnom regionu kao što je Kavkaz - gde se prepliće nekoliko drevnih kultura i religija. Kada je ostala ne samo usamljena, već i u delimično neprijateljskom okruženju, Čečenija nije jedino počela da se pretvara u radikalnu islamsku državu (čak pseudodržavu), već je postajala igračka u rukama međunarodnih terorističkih i fundamentalističkih organizacija, agresivna tvorevina, opasna za svoje susede, na čiji račun je jedino mogla i da postoji, o čemu je jasno svedočilo iskustvo iz 1996-1999. godine.

Ovakav put razvoja Čečenije nije odgovarao interesima ne samo oblasti i republika koje se s njom graniče, već i samog čečenskog naroda, koji se našao pod vlašću naoružanih grupa bez jedinstvenog centra, jedinstvenog rukovodstva i jedinstvene politike. Veliki deo tih grupa su činili fanatici i najamnici iz raznih zemalja muslimanskog sveta - od Pakistana i Avganistana do Egipta i Kosova, kao i iz zapadne Ukrajine, Poljske i Pribaltika. To takođe nije odgovaralo interesima čečenske dijaspore u Rusiji, čija se brojnost danas može porediti sa brojem stanovnika u samoj Ičkeriji.

Saradnju sa Rusijom danas podržava i veći deo običnih građana Čečenije. Za mnoge Čečene to je veoma težak izbor. Ali na koga i na šta može da se osloni onaj deo čečenske nacije koji se sa oružjem u rukama podigao protiv Rusije? Kakvu alternativu imaju ti ljudi u odnosu na rusko državljanstvo? Ni Iran sa njegovim šiitskim islamom, ni daleko bliža po religiji Turska sa njenom čečenskom dijasporom ne mogu biti ni ekonomski, ni ideološki, ni kulturni oslonac za savremene čečenske radikale. U okolini Čečenije osim Rusije nema neke druge velike zemlje, na koju bi Čečenija mogla da se “nasloni”.

Ni za Rusiju nema izbora. Ona takođe mora da pronađe razumnije oblike odnosa sa Čečenijom od onih koje je imala i u 19. i u 20. veku.

(NASTAVLJA SE)