Oktobar u Beogradu

Piše: Roj Medvede
VLADIMIR Putin je na Okinavu, na svoj prvi samit G 7 i Rusije došao iz Blagoveščenska 21. jula 2000. uveče i nije prisustvovao prvom radnom sastanku okupljenih lidera. Ali, već posle večere imao je jednočasovni razgovor sa Bilom Klintonom i detaljno mu izložio svoje razgovore sa Kinom i Severnom Korejom. Klinton je u osnovi bio zadovoljan. Sam je sebe saterao u ćošak kada je ranije izjavio da će SAD obavezno doneti odluku o protivraketnoj odbrani u avgustu 2000. godine. Ali, Klinton nije mogao da ubedi ni svoje saveznike, ni protivnike u svrsishodnost takve odluke, koja narušava raketnu i nuklearnu stabilnost.

Uz to, prve probe modela "zvezdanog oružja" bile su neuspešne, ukupni sistem prve generacije protivraketne odbrane se pokazao kao suviše skup i suviše nesiguran. Sada je Klinton mogao da odloži donošenje odluke, a da sačuva obraz. Tako je faktički i urađeno u zajedničkoj izjavi Putina i Klintona posle završetka njihovog sastanka. Već posle nekoliko nedelja predsednik SAD je zvanično objavio odlaganje aktiviranja nacionalne protivraketne odbrane. Donošenje odluke je preneto na sledećeg predsednika Sjedinjenih Država.

Po oceni stručnjaka, to je značilo da je sporazumu o protivraketnoj odbrani iz 1972. godine produžen život još minimalno za šest godina, naravno, u slučaju da na predsedničkim izborima u SAD pobede demokrate. Svi diplomatski i vojni eksperti su ovu odluku Klintona ocenili kao najveću diplomatsku pobedu Rusije u poslednjih nekoliko godina. Pri tome je ona bila postignuta bez duge i oštre polemike. Svi lideri zemalja, okupljeni na samitu "osmorice" pozdravili su postignuti kompromis.
JOŠ krajem septembra 2000. dok se Putin pripremao za posetu Indiji počela je nova kriza u Jugoslaviji. To je region za koji su vezani mnogi ruski interesi. Ta kriza je za Rusiju bila neočekivana, bila je oštra, ali u oblicima koji su neuobičajeni za konflikte te vrste.

Naravno, prevremeni izbori u Jugoslaviji, koji je trebalo da se održe 24. septembra 2000. godine postali su predmet skoncentrisane pažnje ruskih analitičkih službi. Ali, zajednički zaključak je bio da će najverovatniji rezultat tih izbora biti pobeda lidera Socijalističke partije Srbije Slobodana Miloševića, ali ne i sa nekom velikom prednošću. Niko nije prepostavljao čak ni mogućnost održavanja drugog kruga.

Suparnik Slobodana Miloševića, Vojislav Koštunica, profesor Beogradskog univerziteta i lider nevelike nacionalističke partije Demokratske stranke Srbije, za ruske i zapadne analitičare bio je skoro nepoznata ličnost. On ni u samoj Jugoslaviji nije bio najpoznatiji, niti najpopularniji opozicionar. Tek u početku predizborne kampanje, kada se ujedinilo 18 opozicionih partija, on je izabran za lidera te koalicije. NJegov uspeh na izborima, protivrečne inforamcije o njihovim rezultatima, studentski nemiri u Beogradu i drugim gradovima, oscilacije u vojsci i policiji - sve se to događalo u znatnoj meri stihijski, a ne po nekom unapred predviđenom scenariju.

RAZUMLJIVA je brzopletost zapadnih zemalja, koje su odmah posle izbora objavile da je Milošević doživeo poraz, a da je Koštunica pobedio. Oni su želeli da iskoriste poslednju šansu i da pravdaju ratna dejstva na Balkanu u proleće 1999. godine. Ali, za Rusiju bi takva brzopletost bila neumesna. Ministar inostranih poslova Rusije Igor Ivanov je bio prvi političar visokog ranga koji je u Beograd doputovao početkom oktobra i dobio mogućnost da se sastane kako sa Miloševićem, tako i sa Koštunicom. Problem vlasti u Jugoslaviji se nije rešavao u Londonu ili u Parizu, ali ni u Moskvi. On se rešavao u Beogradu. Posebnu ulogu su ovde odigrali stavovi armije, policije i crkve.

Na kraju je upravo Vojislav Koštunica bio proglašen za predsednika Jugoslavije i Moskva je priznala njegovu pobedu. Koštunicu su pozvali u Rusiju i poseta Moskvi je bila njegovo drugo putovanje van zemlje u novom svojstvu. Rusija je podržala ukidanje svih političkih i ekonomskih sankcija, koje su ranije donete protiv Jugoslavije i doprinela je mirnom rešavanju nove balkanske krize.

Mnogi listovi koji su bili opozicija Putinu pisali su da je "Rusija zakasnila", da će novi lideri Jugoslavije "dobro zapamtiti ko ih je prvi priznao", da je Rusija "uhvatila poslednji voz" i tome slično. Ali to su bili pristrasni i površni stavovi. Na kraju je gubitnik u toj krizi bio zapad. Zapadne zemlje su sve stavile na kartu Miloševićevog odlaska i nije im ostalo ništa drugo nego da se raduju zbog Koštuničine pobede.

ALI novi predsednik Jugoslavije nikada nije bio prozapadni političar, on je nesumnjivi nacionalista. On je odlučno osudio zapadnu agresiju na Jugoslaviju 1999. godine. Milošević je i posle izbora neko vreme ostao uticajna politička ličnost. I sama činjenica da su izbori raspisani, pokazala je da u zemlji nema totalitarne diktature. Totalitarni režimi ne raspisuju slobodne izbore, a tim pre ih ne gube. Kada je 6. oktobra 2000. godine uveče Milošević javno priznao svoj poraz i u svom govoru rekao da će on sada više vremena provoditi sa svojim unukom, njegove su reči bile propraćene aplauzima građana koji su se okupili na ulicama. Tu nije bilo mržnje i poziva na obračun, kao u Rumuniji, mada je jugoslovensku revoluciju takođe teško nazvati "plišanom".

Prilikom oslobađanja političkih zatvorenika, ispostavilo se da ih je u zemlji svega četvorica. Ujedno su bili oslobođeni i skoro svi dezerteri iz nedavnog rata, kao i deo kosovskih Albanaca, osuđenih za terorizam. Revolucija u Jugoslaviji je prošla bez krvi i oružanih sukoba, stradali su uglavnom izlozi skupih prodavnica u centru Beograda. Svodeći račune događaja, neke novine su pisale da je "Rusija izgubila Jugoslaviju". Ali, drugi su tvrdili da je upravo "Koštunica za Rusiju idealni lider Jugoslavije". Politikolog Sergej Parkov, iz lista "Sevodnja", tvrdio je: "Pozicija Kremlja je ovih dana bila najispravnija, ali i najnejasnija. Putin je pokazao svoje malo iskustvo u spoljnopolitičkim poslovima, ali jugoslovenska kriza će pozitivno uticati na njegov rejting".
(NASTAVLJA SE)