Čvrst korak napred

Piše: Roj Medvedev
PREMA podacima Ministarstva za ekonomski razvoj i trgovinu RF bruto nacionalni dohodak se u 2000. godini povećao za 7,6 odsto, a industrijska proizvodnja za 9,2 odsto. Investiranja u ekonomiju su se povećala za 17,2, a realni dohodak stanovništva za 9,2 procenta. Takav tempo razvoja za jednu godinu naša zemlja nije doživela od 1973. Godišnji budžet je bio ostvaren sa većim prihodima od rashoda i suficit je iznosio preko 130 milijardi rubalja. Dugovanje države po osnovu plata, iz budžeta, i po osnovu penzija je bilo, praktično, izmireno. Zlatne i devizne rezerve Rusije su za jednu godinu povećale za 34,4 odsto, a pozitivni bilans spoljne trgovine Rusije je bio najveći u njenoj istoriji, dostigavši skoro 60 milijardi dolara. Nezaposlenost u zemlji se smanjila za petinu, a broj štrajkova devet puta. Značajno povećanje proizvodnje zapaženo je u svim granama privrede koje su najvažnije za zemlju. U lakoj industriji porast je iznosio 26 odsto, u medicinskoj 22, u štamparskoj 19, crnoj metalurgiji 16, mašinskoj i metaloprerađivačkoj industriji 15, u hemijskoj i naftnoj industriji 14, u šumarstvu i drvoprerađivačkoj industriji 12, u obojenoj metalurgiji 11,5, u prehrambenoj devet odsto. Proizvodnja u naftnoj industriji povećala se za pet, a u elektroprivredi za dva odsto.

Objašnjavajući neočekivani ekonomski napredak u Rusiji, mnogi ekonomisti su obično govorili o neočekivano visokim cenama nafte na svetskom tržištu. Pri tom se o povećanju cena nafte govorilo kao o "srećnoj okolnosti" za Rusiju.

Po proizvodnji nafte, Rusija, kako je to poznato, zauzima treće mesto u svetu - posle SAD i Saudijske Arabije. Izvlačenje nafte i primarnog benzina 2000. godine u Rusiji iznosilo je 322,3 miliona tona i to je bilo skoro 20 miliona tona iznad nivoa iz 1999. godine. Ali, veći deo ruske nafte prodaje se na lokalnom tržištu po fiksnim i relativno niskim cenama. Samo oko 40 odsto naše nafte se izvozi, i po tom pokazatelju Rusija zaostaje za mnogim zemljama, članicama OPEK. Proizvodna cena nafte u Rusiji je visoka i ona se kreće od 8 do 14 dolara po barelu, našim proizvođačima se isplati da izvoze naftu, plaćajući pri tom sve poreze, akcize, dozvole za izvoz i tako dalje. Budžet za 2000. godinu fomirao se na bazi cene od 19 do 20 dolara po barelu nafte, i više cene su za Rusiju dobrodošle. Ali, da li to možemo smatrati samo "srećnom okolnošću"?

RUSKA nafta nije samo dar prirode. Iza tih reka crnog zlata stoji više od četrdeset godina najtežeg mogućeg rada stotina hiljada ljudi, koji su tražili naftu u najudaljenijim i najhladnijim oblastima Sibira, koji su položili na desetine hiljada kilometara naftovoda, gradili su pumpne stanice, puteve, aerodrome, gradove, celokupnu infrastrukturu. Trebalo je izgraditi ogromne rafinerije, obrazovati desetine hiljada stručnjaka, naučnoistraživačke institute, laboratorije, više škole - i sve se to radilo bez ikakve pomoći sa strane. Savremeni naftni magnati za sada nisu baš mnogo uvećali to bogatstvo.

Istraživanja pokazuju da će u sledećih dvadeset godina potrošnja energije rasti za tri odsto godišnje, i da će u tom periodu nafta ostati glavni izvor energije. Zato će se potražnja za njom povećati. Druga istraživanja pokazuju da svetskoj privredi ne odgovara ni preskupa ni suviše jeftina nafta. Zato naftno tržište ne treba da se formira samo na osnovu stihijskih procesa, njega treba regulisati, i cene od 20 do 30 dolara po barelu sirove nafte su optimalne za godine koje slede.

Naftna privreda sa svojom celokupnom složenom infrastrukturom može da isprovocira, ali može i da spreči međunarodne konflikte. To vidimo i na primeru Kavkaza, i na primeru Bliskog Istoka.

Zahvaljujući sistemu obavezne prodaje tri četvrtine zarade od izvoza, Rusija je mogla da koristi svoje izvozne prihode racionalnije nego ranije. Da podsetimo da je 1996, koja je za zemlju bila izuzetno teška, samo od izvoza nafte inkasirano oko 16 milijardi dolara. Ali gde su otišle te milijarde? Sada su prihodi od prodaje nafte regulisani mnogo jasnije. Naftne kompanije su počele da prave velike porudžbine za novu opremu kod fabrika za proizvodnju mašina i to je davalo stimulans mnogim drugim privrednim granama. Ali nije nafta bila jedini faktor rasta.

Veliku ulogu u uspehu ruske ekonomije 2000. godine imala je stabilna proizvodnja gasa. Cena gasa na svetskom tržištu se povećala, ali ne premnogo. Rusija je izvezla više od 200 milijardi kubnih metara gasa (6-7 odsto više nego 1999.) i izvozni prihod je premašio 11 milijardi dolara. Povećao se i udeo atomske energije, koja je poslednjih deset godina bila znatno zapostavljena.

Ostvareno je i značajno povećanje proizvodnje i izvoza crne i obojene metalurgije. Ruski metalurzi su za godinu dana istopili 59,2 miliona tona čelika i proizveli 47 miliona tona valjanog čelika. Tako velike proizvodnje u domaćim valjaonicama nije bilo od sovjetskog vremena. Ukupna angažovanost kapaciteta bila je veća od 80 odsto. Povećao se i izvoz ne samo crne metalurgije, već i aluminijuma, bakra, nikla, retkih metala, što je Rusiji donelo prihod koji se može porediti sa prihodima od izvoza nafte i gasa.

TROJICA VELIKIH

KRAJEM oktobra 2000, na jednom susretu u Parizu, Putina su pitali čija bi tri portreta okačio u svom kabinetu. Ogovorio je: Puškin, Petar Veliki i De Gol.

A na pitanje o sovjetskom periodu u istoriji Rusije Putin je rekao da 1917. smatra prirodnom reakcijom zemlje na poraz u Prvom svetskom ratu i na centrifugalne sile koje su poremetile sistem upravljanja zemljom, ali se nije upustio u opravdavanje događaja koji su usledili posle toga.

(NASTAVLJA SE)