Opaki Merčepov plan

Piše: Jovanka Simić
KORISTEĆI se neograničenim ovlašćenjima, pripadnici redovnog i rezervnog sastava hrvatske policije i Zbora narodne garde, kao i dvadesetak članova ličnog obezbeđenja Tomislava Merčepa često su u leto 1991. godine, pretežno noću, i bez sudskog naloga upadali u srpske stanove i kuće. Maltretirali su vlasnike tražeći, navodno, skriveno oružje.
U jednoj od takvih akcija koju je naredio Merčep, ubijen je u svojoj kući Jovan Jakovljević (1940), zvani Rakijica. On je prva žrtva u Merčepovoj akciji koju su on i saborci jednostavno zvali “čišćenje”.
Jakovljević je bio šef odeljenja za sportsku opremu u vukovarskoj robnoj kući. Asortiman robe na njegovom odeljenju podrazumevao je i lovačko oružje i razne vrste revolvera. Kada su se u Vukovaru, početkom maja, dogodili prvi incidenti, Jakovljević je pokupio svo oružje i predao ga na čuvanje u obližnju kasarnu JNA.
Po naredbi Merčepa, koji je tada, držeći svu vlast u rukama, bio “bog i batina” u gradu (komandant specijalnih policijskih snaga, funkcioner MUP-a), Jakovljević je krajem juna bio prinuđen da svo oružje iz kasarne vrati u robnu kuću gde je čuvano u sefu. Za mesto gde je sakriven ključ od sefa, znali su samo Jakovljević i njegova koleginica M. P.
Prava drama za Jakovljevića i njegovu porodicu počela je u prepodnevnim satima 29. juna. NJemu se telefonom javila koleginica M. P. i obavestila ga da je Merčep naredio da svo oružje iz sefa mora biti predato u Opštinski sekretarijat za narodnu odbranu, kojim je “slavonski Napoleon” lično rukovodio. Po dogovoru sa koleginicom, Jakovljević je telefonom obavestio svog direktora Ivana Ivankovića gde se nalazi ključ od sefa i potom sa suprugom i sinom seo da gleda televiziju.
U POPODNEVNIM satima, međutim, pred kućom Jakovljevića počeli su da se okupljaju naoružani policajci i “zenge”, koje je predvodio njihov komšija Zdravko Komšić. Oni su blokirali kuću Jakovljevića, ali satima ništa nisu govorili niti preduzimali. Tek uveče oko 23 časa, zapovedili su da Jovan izađe, preteći da će mu, u suprotnom, dići kuću u vazduh. Pošto je otvorio vrata svog doma, Jovan je presečen rafalom iz automatske puške. Hrvatsko pravosuđe nikada nije povelo istragu o ovom zločinu, mada je za njega znalo.
Najobimnija akcija "čišćenja" srpskih kuća izvršena je 4. jula u Borovu Naselju. Učestvovalo je nekoliko stotina hrvatskih policajaca i vojnika kao i veći broj pripadnika HDZ-policije čiji je zadatak bio da u ovom etnički mešovitom predgrađu Vukovara pokazuju srpske kuće.
Svedoci su među njima prepoznali: Franju Antolića, Stipu Ferinca, Josipa Gnezdu, Zorana Gotala, Emila Glavaša, Tomislava Jukića, Marinka Jozičića, Đuru Kašovskog, Josipa i Vladu Lulića, Željka i Peru Marića, Ivicu Mioka, Šimuna Miličevića, Zdravka Majstorovića, Mladena Mirosavljevića, Ivicu i Stipu Obradovića, Ivana Matanovića, Vinka i Anđelka Palaca, Damira Poljakovića, Željka Raca, Vladimira Rudelku, Gorana Srenčića, Franju i Josipa Vodopiju, Duju Volodera, Matu Vulčika i Željka Žulja.
Akcije “čišćenja” Borova Naselja, a zatim Krive Bare i Lužca, organizovane su, navodno, zbog potrage za oružjem, ali je njihov pravi cilj bio drugačiji - da se od Srba očiste periferni delovi Vukovara. Merčep je, naime, smatrao da uprkos brojnosti, njegove snage koje su kontrolisale sve prilaze i izlaze u tim delovima grada, nisu bezbedne sve dok tu živi makar i šačica Srba.
Zato je Merčep naredio da se, po ranije pripremljenom planu, protera srpsko stanovništvo iz Ličke ulice, Stare i Nove Banijske, Vlasinske, Kozaračke, Plitvičke i drugih ulica u severnom delu Borova Naselja. Krajnji cilj, po svedočenju Marina Vidića, u to vreme poverenika hrvatske Vlade za Vukovar, bio je da na strani barikada koje drže Hrvati aposlutno ne bude nijednog Srbina.
SHODNO tom cilju, akcija je sprovedena krajnje nasilnički - naoružani hrvatski vojnici i civili, nasumice pucajući, upadali su u srpske kuće i pretresali ih. Čuvši pucnjavu, većina Srba iz tih delova grada, preko njiva, pobegla je u obližnje Borovo Selo. Oni koji nisu hteli da napuste svoje kuće, pohapšeni su: Pajo Tanjić, Radovan Mitrović, Vaskrsije Borković, Stanojko Jovanović, Milan Medić, Mirko i Saša Vorkapić, Cvijetko i Uroš Tomić i Danijela Ubiparipović.
Naročito tragičnu sudbinu imali su Stojan Stojanović(1941) i Savo Bingulac (1939). Naoružani “merčepovci” provalili su u kuću Stojanovića, demolirali je, a Stojana najpre zlostavljali, pa mu neobuvenom, uzdignutih ruku iznad glave, naredili da trči niz ulicu. Kada se posle stotinak metara okrenuo licem prema svojim progoniteljima, rafalom iz automatske puške ubio ga je “hadezeovac” Mladen Mirosavljević.
Istog dana, 4. jula 1991, Merčepovi ljudi pretresli su i kuću Save Bingulca u Kozaračkoj ulici. Za vreme pretresa on se sa suprugom krio u jednom delu kuće, ali su ga vojnici i policajci pronašli. Posle višesatnog maltretiranja, nakon što nisu našli traženo oružje, merčepovci su otišli. Tek što su Bingulčevi odahnuli, iz dvorišta komšije Josipa Vodopije ispaljen je na njihovu kuću tromblon i teško ranio Savu, otkinuvši mu levu potkolenicu i stopalo desne noge. Od posledica teškog ranjavanja i neadekvatnog lečenja u vukovarskoj bolnici, kojom je upravljala dr Vesna Bosanac, Savo Bingulac umro je 17. januara 1992. u bolnici u Sremskoj Kamenici.

ZAŠTO NISTE BEŽALI
SRBI koji u Merčepovoj akciji čišćenja 4. jula 1991. godine nisu pobegli iz svojih kuća, većinom su bili pohapšeni. Kada je jedna meštanka upitala hrvatskog vojnika Stipu Obradovića zašto je uhapsio njenog muža, ovaj je odgovorio: "A, što niste bežali?"
U akciji, čiji je prvenstveni cilj bilo etničko čišćenje, a ne potraga za oružjem koje navodno skrivaju srpski civili, ubijeno je i ranjeno više desetina Srba.

(NASTAVLJA SE)