Bežanje od - rata

Piše: Milan Šarac
RODILA sam se u izbeglištvu, u Bitolju, s kojim kao ni sa Makedonijom, po poreklu, nikakve veze namam. Moja majka je na početku Prvog srpskog rata pobegla iz Beograda, koji je bi bombardovan, otišla je prvo u Ni, gde su se mnogi Beograđani sklonili. Pričalo se da će tu doći Bugari, da će biti orkšaja, i roditelji reše da majka ode u Bitolj kod svoje sestre čiji je muž bio tamo sa službom posle Balkanskog rata, kada smo dobili te krajeve. Do Bitolja je preko Soluna morala da ide. I tako, u Bitolju se ja rodim 9. decembra 1914. Majka je bila tamo još jedno dva meseca dok je dete ojačalo i vratila se natrag u Niš. Bitolj nisam videla sve do 1934. kada sam sa LJubom Ivanovićem, u jednoj ekskurziji u te krajeve prošla kroz grad...
Kada sam sa čika LJubom Ivanovićem prolazila kroz Bitolj, nešto malo sam se raspitala o tome, jer znam da je moja tetka tamo gde sam se ja rodila stanovala u kući izvesnog Kamil-bega. To je bilo na samoj obali reke Dragora koja protiće kroz Bitolj. Međutim, kasnije sam i od gospodina Minića, arhitekte koji je imao veze s Bitoljem, čula da ta kuća više ne postoji.
Potičete iz poznate novinarske porodice, otac Manojlo bio je urednik beogradskog lista "Pravda". Da li ste posećivali njegovu redakciju; po nekim izvorima upravo tu se nalazio Vaš prvi atelje?
- Ja sam svog oca upoznala kad sam imala četiri godine. Otac je u Prvom svetskom ratu prešao preko Albanije s vojskom i bio je u Solunu. Bio je mlad čovek pun inicijativa, i reši da svoj list u jednom skromnom obimu izdaje kako bi obaveštavao naše ljude o stanju na frontu, o političkoj situaciji. Dolazio je u vezu sa familijama preko Švajcarske i to je u svom listu objavljivao. U Beograd se vratio tek početkom 1919. godine. Sećam se da je bila zima i on je došao nekim saonicama, mama je naravno istrčala da ga dočeka, a ja sam stajala na prozoru. Mi smo stanovali u parteru i vidim kako dolaze saone Dositejevom ulicom, kako se okreću, kako je ušao unutra. Sećam se tog momenta, a i on mi je kasnije pričao. Prišao je da me podigne, da me zagrli, a ja njemu kažem, toga se ne sećam, to mi je on kasniej pričao: "Ja tebe znam sa slike". Eto, tako je to bilo.
Posle, narano, život je tekao dalje, on je ponovo počeo da izdaje svoj list u Beogradu. Ja nisam mnogo zalazila ni u redakciju ni u štampariju. U to doba kad se on vratio onda je štamparija bila u dvorištu mog dede po majci koja je iz Kolarčeve izlazila na Dečansku ulicu. Tu su bile štgamparske mašine. Bila je i jedna vleiak soba, u kojoj su radili novinari i drugi saradncii. Tata je svoju kancelariju imao u Knez Mihailovoj 19, gde je onaj pasaž. I ja sam tamo po neki put odlazila. Radilo se na flah mašini, štampao se svaki list posebno i bile su žene koje su sastavljale to, a kasnije je došla rotaciona mašina. Dakle, negde tridesetih godina on je sagradio tu kuću u Vlajkovićevoj ulici gde je bila štamparija. Tu je kasnije bila i rotacija i tu su bili i saradnici, i mi smo stanovali u toj kući, a i njemu je to bilo zgodnije.
Mati je bila vrlo razumna žena, upravo ona je htela da mi stanujemo posebno. Nemci su 1941. godine došli u zgradu i mi se tu više nikada nismo vratili - sve nam je oduzeto, čak i naša odela. Jedino je bila neka devojka Slovenka koja je uspela da ode u kuću, izvuče neku singer (šivaću) mašinu, neko ćebe i još neke sitne stvari.
Bila sam više vezana za majku, prvo detinjstvo provela sam sa njom jer smo bile same. Atelje je bio predviđen kad je bila sagrađena ta kuća. Ona je imala jednu zgradu pozadi i otac je meni dao jednu veliku sobu gde sam slikala i tu su dolazile moje kolege.

"PRAVDA"
ŠTA je u tadašnjem srpskom novinarstvu značio list "Pravda", koji h se novinara sećate?
- List je bio jako značajan - kao današnja "Politika". Postojali su "Pravda", "Politika" i "Vreme", kao jutarnji listovi. Moj otac je to promenio i počeo je da list izdaje popodne. Tkao da su "Politika" i "Vreme" izlazili ujutru, a tatina "Pravda" oko tri-četiri popodne. Od ljudi koji su tamo radili sećam se da je Branimir Ćosić bio očev saradnik. On je napisao "Pokošeno polje". (Rade) Drainac, takođe, on je bio simpatičan, boemčia jedna, zatim Milan Đoković, on je bio upravnik jednog momenta ovde na Kolarcu. Inače, ovih drugih se ne sećam, bilo ih je puno.
(NASTAVLJA SE)