Boje Pariza

Piše: Milan Šarac
PARIZ je u to vreme imao izvanredne galerije, ne samo Luvr. Znamo svi šta se sve tamo nalazi, sve je dobro što je tamo izloženo. Jedan Kurbe kojeg ja jako cenim kao slikara, i renesansni majstori. Međutim, u to vreme je Pariz imao mnogo izvanrednih galerija u kojima su izlagali svoje tekuće produkcije Matis, Pikaso, Šagal, svi koji su tada bili u vrhuncu svojih moći, tako da sam mnogo posećivala sem tih državnih muzeja i te galerije. Tu su se izložbe smenjivale i tu smo mogli da vidimo tekuću produkciju tih umetnika od kojih smo i najviše učili o savremenom slikarstvu...
Vaš kolega Aleksa Čelebonović zabeležio je da ste u Parizu bili u krugu beogradskih slikara - Peđe Milosavljevića, Bogdana Šuputa, Ivana Rajina, sa kojim ste delili iste ideje.
- To je Aleksa tačno rekao. Mi smo se svakodnevno viđali i bili smo veliki prijatelji, posebno sa Ivanom Rajinom. I Bora Baruh je bio među njima, jer, rekla sam, imala sam s njim atelje. Od `36. do `39. mnogo naših ljudi je boravilo u Parizu. Mi smo čak i napravili jedno udruženje i imali smo dve izložbe u Parizu i jednu u Holandiji. Baš u Hagu, sada proskribovanom. Peđa je bio sekretar, Rajka Merčet, Vasa Pomorišac, Oto Gliha, Vajić iz Zagreba, iz Slovenije su bila braća Kralj. Ja možda i ne mogu da se setim svih ovoga momenta, ali smo mi napravili lepe izložbe. I Marko Čelebonović je izlagao sa nama. On je bio dosta stariji i ja sam se bila oduševila kada mi je njegova porodica dala da Makru nešto odnesem. Kada sam došla u Pariz, pa u njegov atelje, mislila sam da sam da sam u nekom raju. Sećam se on je imao atelje i to su bile kao neke montažne zgrade. Bio je veliki atelje, jedno deset puta veći nego ovaj moj. Marko je bio ljubazan i drag, pitao je šta radim, i kada sam izašla bila sam toliko oduševljena da sam trčala kroz ceo Sen Mišel do kraja u tom raspoloženju. Marka, inače, nisam mnogo viđala. On se nije toliko družio sa nama mladima. Imao je on svoju generaciju gde su bili Sreten Stojanović, Stojan Aralica, a mi smo bili mnogo mlađi. Mi smo ga viđali povremeno, ali se nismo družili.
VIĐALA sam i ostale, naročito zagrebačkog slikara Ivana Rajina koji je posle nastradao. On je poreklom bio Jevrejin i njegov je otac bio advokat, imali su divnu kuću. Bila sam kod njega pre nego što je počeo rat kod nas 1941. Znam da je njegov otac bio pokršten i Ivan se krstio kada se rodio, ali Nemci to nisu tolerisali, kao ni ustaše. Oni su njega odveli u logor, to sam posle slušala. On je bio odveden u jedan logor za Jevreje u Italiji i kada je Italija kapitulirala onda su ih pustili i svi su otišli u partizane, jer su partizani držali tu teritoriju. Rajin je bio zarobljen u nekom okršaju gde je bio teško ranjen. Od tih rana je i umro. Dugo se nije znalo šta je i kako je to bilo, međutim, ja sam jako insistirala. On je dugo živeo u Parizu, 7-8 godina, otkako sam došla. On je u Parizu vrlo vredno radio, ali je jednog momenta morao da se vrati u Jugoslaviju i sve je svoje slike ostavio gospodinu Fuaniju, proizvođaču slikarskih boja. Kada se završio rat, nakon njeove pogibije, ja svratim kod Fuanija da kupim boje i on kaže da ima veliki broj slika gospodina Rajina, i da bi želeo bi da se to nekako vrati u našu zemlju. Bio je Peđa tada u Parizu i neki Vitorović, saradnik u "Borbi". Nađemo neke mogućnosti, prebacimo to u našu ambasadu. Pitali smo Ministarstvo za odnose sa inostranstom, a oni su rekli da pošaljemo sve to u Zagreb. Međutim, te slike su se u međuvremenu bile zagubile. S obzirom na to da sam ga mnogo poštovala kao slikara i pošto smo bili mnogo dobri prijatelji htela sam da se za moga života te slike pronađu. Imala sam sreće da sam naletela na jednu ženu kustosa koja je drugim poslom svraćala kod mene i ja joj to ispričam. Ona mi je rekla da je čula za njega, zainteresovala se i uspela je da slike pronađe. Napravila je veliku izložbu u Osijeku, jer Ivan je rođen u Osijeku, a potom je bila izložba i u Zagrebu.
Peđa je u to vreme radio u našem poslanstvu, odnosno, u konzularnom delu. On je jedan svetski umetnik. Mnogo je slikao, čak u hotelu, u hotelskoj sobi u početku. Kasnije je imao jedan lepi atelje u Ri Lanša, na uglu u jednoj staroj zgradi koja se čak sominje u dnevniku Delakroa koji je tu dolazio kod nekih prijatelja. Zamislite, velika šteta, ne bi me čudilo da se to ovde desilo, ali u Parizu, ta zgrada je srušena i podignuta je neka višespratnica.
Peđa je tu napravio sve svoje najbolje stvari: "Notr Dam", "Klinji", "Krovove pariske", "Kapiju" i uopšte sve njegove stvari. On je tu došao do svog vrhunskog razvoja.

BARILI
DA li ste u Parizu susreli Milenu Pavlović-Barili?
- Nikada je nisam srela. Kada sam došla u umetničku školu 1930. godine ona je već bila u Parizu, a kada sam ja došla u taj grad, ona je živela u Americi... Ali, pričale su mi kolege i profesori Beta Vukanović, Vera Čohadžić, na primer, oni koji su je zatekli u umetničkoj školi, da je bila lepa devojka, da su svi muškarci bili zaljubljeni u nju, ali da je bila vrlo povučena, da se skoro ni sa kim nije družila. A njeni su bili neki rođaci sa Karađorđevićima, dok joj je otac bio Italijan, a preko njega je bila u vezi sa zapadnoevropskom kulturom. Stanovali su u dvoru, ona i njena majka, i pričali su da je njena majka uvek dolazila po nju. I gospođa Vukanović je nju mnogo cenila... Stalno je ponavljala da je Milena bila darovita. Međutim, pre rata, ona ovde nije bila ni poznata, niti je izlagala. Tek posle rata, mislim da je Protić tu najviše doprineo, posle njene smrti, ona je najedanput isplivala. Milena je zaista jedna izuzetna pojava i izvanredan slikar, dobar poznavalac zanata i jedan lirik, jedan maštovit lik i maštovito slikarstvo koje nema mnogo veze sa beogradskim slikarstvom, više ima veze sa Italijom.
(NASTAVLJA SE)