Uticaj Matisa

Piše: Milan Šarac
PETAR Lubarda i ja nismo bili u isto vreme u Parizu, sem što je jedanput dolazio, ali na kartko, sa svojom prvom ženom, Jelom, i tad smo se viđali. S Pecom sam u Beogradu bila veliki prijatelj, i ne samo ja, već svi mi mlađi - Jurica Ribar, Aleksa Čelebonović, Bora Grujić (Bogdan) Šuput Nikolajević... Mi smo se mnogo s njim viđali. On je na Dorćolu imao školu. To je sada, mislim, osnovna škola. Bila su dva ateljea gore i on je tu i stanovao tako da smo vrlo često odlazili kod njega i viđali se u kafanama gde se malo sedelo. A kad je ta naša Grupa desetorice imala izložbu u Zagrebu on je došao i bio je s nama tamo. Sećam se jedanput smo išli ulicama tri sata, šetali se kroz nepoznat Zagreb i on je čak jednog momenta poželeo da uđe u tu našu grupu. Ali izvesni članovi nešto nisu baš bili voljni, ne znam zbog čega. Ja jesam, ja sam njega mnogo volela imam i fotografiju iz novina s njim i Nadeždom Petrović.

Kako su nastale prve naše pariske slike Mali trg u Parizu 1 Kuća, Pijaca El, Crveno dvorište?

Crvena kuća je ispala kod mene tako crvena, iako nije ona bila baš takva. Ona je u stvari bila dvorišni deo tih kuća gde sam živela sa svojom prijateljicom Olgom Kešeljević i njenim bratom Dragom. Toj e bilo dvorište, a ja sam tu imala jedno veliko kupatilo i u tom kupatilu sam slikala, i dvorište se videlo kroz taj prozor. I kada sam to slikala meni se to ništa nije dopalo, nisam bila zadovoljna. Htela sam da to čak i bacim, ali je Olga to sklonila i posle sam bila zadovoljna što to nisam bacila. A druge slike su rađene kasnije, Crkva na Oteju, kada smo se preselili iz tog malog stana u jedan veći. Tamo smo imali sa još jednom Olginom poznanicom stan i tu sam isto imala jednu sobu za slikanje i to se video taj pogled. One pijace, to je slikano u isto vreme kad i ta takozvana crvena kuća. Znate u Parizu oni povremeno, dva puta nedeljno, naprave na nekakvom skveru ili po sredini ulice pijacu. Donesu tezge i tu se prodaje. Tada sam to napravila.

Koje ste tada francuske i svetske slikare najviše cenili, ko je i na koji najviše uticao na Vaše tada realistično slikarstvo?

Uvek sam mnogo cenila francuske slikare, oni su mi vrlo bliski po shvatanju i prilazu slikarstvu. U to vreme kad sam stigla u Pariz bila je jedna velika plejada izvanrednih francuskih slikara - Matis i oni koji su se zvali francuski slikari iako nisu bili Francuzi - Pikaso, Brak, Šagal i cela ta izvanredna grupa slikara koji su u to vreme bili na vrhuncu stvaranja, Bonar, Vijer i svi oni su izvršili primarni uticaj na mene, ja sam prema njihovom prilazu slikarstvu stvorila i moj stav prema slikanju, odnosno, da je jezik primaran, da on mora da bude čist, pravi slikarski, bez ikakvih naracija, nego da se putem svojih kombinacija sve izrazi. Svi su pomalo uticali. Jedno vreme su uticali ti takozvani nabi, sa Pjerom Bonarom i Eduardom vijarom, tako da sam te stvari koje su tada nastale bile vidljivo pod njihovim uticajem.

Po povratku ste, u Paviljonu "Cvijeta Zuzorić", imali prvu samostlanu izložbu?

To je bilo 1939. godine kada sam se vratila u Beograd. To je bila jedna dosta heterogena izložba, ali sam tada bila dosta mlada i vide se razni uticaji koje sam doživelae u Francuskoj. Ona je napravila dobar utisak i dobila sam dosta dobrih kritika. U to vreme u Politici je kritiku pisao Pjer Križanić i on je napisao jedan lepi prikaz.

Uoči Drugog svetskog rata pristupili ste i izlagali sa grupom Desetorica?

Grupa je bila uglavnom sastavljena od tada mladih slikara između kojih je postojalo veliko prijateljstvo i prosto na bazi tog prijateljskog druženja ona je osnovana. to nam je proefsor Tabaković sugerisoa na neki način. On je rekao: "Vi se lepo družite i posećujete, zajedno razgovarate o slikarstvu i bilo bi dobro da napravite grupu". I mi smo je tada osnovali. To je nastalo prosto kao prijateljski način našeg drugovanja. Ni to što su neki kritičari primetili da svi slikamo sivim bojama, nema nikakve veze ni sa kakvim simboličnim pristupom. ta boja mi je bliska kroz čitavo moje slikarstvo. Ona se i dan danas javlja. To nije u nekoj vezi sa bilo čim, nekim društvenim stanjem, to je bilo moje slikarsko traženje, moje slikarsko interesovanje.

SIMBOLIKA
Da li Vam tmurno vreme i oskudica tokom okupacije navelo da to simbolizujete mrtvim prirodama sa lukom?

To nema nikakve veze s okupacijom. Produžila sam da slikam normalno ono što sam i do okupacije i za vreme okupacije radila, a luk nije došao kao neki simbol, već zato što se to meni slikarski dopalo i ja sam napravila više mrtvih priroda, koje apsolutno nemaju nikakve simbole te okupacije. Ja sam nastavila da slikam onako kako sam slikala i do tada.


(NASTAVLJA SE)