Bez diktata

Piše: Milan Šarac
RADILA sam posle oslobođenja kao ilustrator u dečjim časopisima i neke druge knjige, radila sam to dugo skoro do osamdesetih godina. Kako su kasnije dolazili novi časopisi, tako da su me prihvatili kao ilustratora. U to vreme još uvek nije bilo školovanih ilustratora tako da su nas neke koji smo bili dobri crtači uzeli u te razne časopise i tako je mene posle to mnogo zainteresovalo. Volela sam da radim te ilustracije, to me je zanimalo. Posle toga su i sami urednici znali kome takva tema leži pa su nam davali takve teme da ih ilustrujemo. To nema veze sa socrealizmom. To je bila forma koju je propagirao tadašnji režim, ljudi koji su se brinuli o tome, oni su propagirali to. Međutim, on je dosta kratko i trajao, to zahtevanje. Oni su želeli da slikari slikaju ono što oni politički gledaju, recimo obnova zemlje, kako se sadi pirinač... To je bilo nemoguće, jer nikom ne možete diktirati šta će da radi. To nije umetnost. Kod nas je to srećom dosta kratko trajalo i u našoj sredini to nikad nije bilo prihvaćeno. Možda su neki pokušavali da se prilagode nekim htenjima, ali ono što je bilo važno jeste da slikarska forma i pristup slikarskom jeziku nisu bili nimalo promenjeni. U Rusiji se to dešavalo drugačije, jer je i pre socrealizma u ruskom slikarstvu postojala jedna socijalna crta, to su perevidžnjici sa socijalnim temama. To kod nas nikada nije bilo prihvaćeno. Kada je ’48. došlo do političkog prekida sa SSSR, onda je taj upliv, taj stav zvaničnika prestao da bude tako jak i u toj formi i najedanput se čitavo slikarstvo oslobodilo takvog pritiska. Oni su pokušavali pritiskom, jer naše slikarstvo je drugačije. Bila je kod nas jedna grupa, zvala se "Život" koju je sačinjavala jedna grupa članova partije Petrović, Baja Peraković, Đura Todorović. Oni su pokušavali nešto da rade, ali je to polako iščezlo.
TU kritiku pisao je Bihalji (Oto Bihalji Merin), ne direktno u vezi sa mnom, već više o profesorima Tabakoviću i Gvozdenoviću. Smatrao je da njihov prilaz slikarstvu ne odgovara vremenu. Posle ’48. se sve to promenilo. A moj dalji razvoj nema nikakve veze sa nekom kritikom, već je to došlo kao moj stav. Kad je bila izložba 1952, moja i Duška Ristića, bila je i jedna moja slika koja se mnogo dopadala ljudima, a mene je prosto dovodila u nekakvu dilemu, meni se to nije svidelo. Bila je to slika koja se zvala "Kiša", ne znam da li još uvek postoji, i imala je jedan deskriptivan trenutak koji sam ja htela da izbegnem i onda se vodila velika borba u meni da se vratim na onaj pristup čistoga slikarstva. To nema sa spoljnom kritikom nikakve veze. To je mene povelo da tada idem skoro do apstrakcije. Ali ta apstrakcija me nije interesovala kao jedno shvatanje koje bih ja usvojila do kraja života. Ona je bila kao jedna vrsta vraćanja, čistilišta, vraćanja čistom slikarstvu. Tako da kasnije, kada sam prevazišla tu fazu, ono što sam u njoj uspela da savladam posle se vraćalo, i taj moj pristup, to je apsolutno ponovni prilaz figuraciji. On je pod uticajem toga vremena apstraktnog slikarstva doživeo mnoge sretne momente tako da se zaista pokazalo da sam bila u pravu kada sam pristupila tom načinu koji je tada za mene bio jedan dosta mučan period.
Ilustrovala sam knjige Laze Lazarevića, radila sam ilustracije u pojedinim časopisima, ali moje ilustracije nisu vezane ni za kakvu politiku. Mislila sam samo na sadržaj.
...Oto Bihalji Merin je u to vreme pravio kritiku sa čisto političkim stavom, smatrajući da mi treba da slikamo one teme koje politika propisuje. Taj moj portret iz 1950. godine nalazi se danas u zbirci Paje Beljanskog u Novom Sadu. To je bila jedna mlada devojka iz mog komšiluka, koju sam ja portretisala, a gospodin Bihalji je našao da je taj portret ružan, i da to, u socijalizmu, kao, ne treba da se radi. Budi bog s nama, šta drugo da kažem.

DA li je tačna podela vašeg slikarstva na tri faze, poetska 1957-62, apstraktna 1962-72. i neofigurativna od 1972. do danas?

- Ta podela je došla od kritičara, teoretičara umetnosti i valjda su u pravu, ne znam. Možda bi se i moglo tako podeliti, nikada nisam o tome razmišljala. A o tome koju fazu smatram za najbolju mogu reći da sam se uvek trudila da uradim najbolje što mogu. U svakom tom vremenu ili fazama kako oni kažu, bilo je i boljih, a i malo lošijih stvari, kao što se to kod svakog dešava. Tako da ne mogu da kažem da li je ova faza bila najbolja ili nije. Ja sam uvek ista, imam uvek isti pristup. Ali u raznim pristupima mome načinu slikanja, ima u svakom do tih perioda mnogo uspelih i manje uspelih stvari, to je sasvim razumljivo.
(NASTAVLJA SE)