Izložbom u akademiju

Piše: Milan Šarac
PRE izbora u SANU, bila sam imenovana za nastavnika Likovne akademije, to je bilo posle kominforma 1948. Tada još nije bilo konkursa, nego je bilo - postavljanje. Mislim, ali ne mogu da kažem sa sigurnošću, da je dosta uticaja imao Sreten Stojanović, koji je tada bio dekan. Mislim da je Sretenovo mišljenje o meni uticalo na to da budem pozvana i da odmah budem postavljena kao docent. Kako je to sve išlo, to je bilo dosta zatvoreno, i ne bih mogla da kažem. A za člana SANU predložili su me iz mog udruženja, ULUS-a... Oni su me predložili jedne godine i te godine nisam bila primljena, ali su oni obnovili svoj predlog prilikom sledećeg izbora i tada sam primljena kao vanredni član Akademije.
Kako je glasio naslov vaše pristupne besede za izbor?
- Što se tiče pristupnog govora, u to vreme slikari nisu pravili verbalni pristup nego jednom izložbom, sa nekoliko svojih dela. Nisam ništa govorila, nego sam prilikom te skupštine, kada je to potvrđeno, izložila u holu Akademije nekoliko svojih radova.
Dobili ste više priznanja i najviše nagrade, uključujući Sedmojulsku nagradu i Oktobarsku grada Beograda. Koje vam je priznanje najdraže?
- Pa, prvo da kažem, mislim da ima i previše tih nagrada. Ja ne znam nikoga iz javnog života da nema milion takvih nagrada. Dobila sam sve osim nagrade Avnoja, za koju sam smatrala da i ne treba da me predlažu. Najviše iznenađenja i radosti mi je donela nagrada 1944. godine, kada sam dobila neku nagradu na nekoj izložbi za slikarstvo. To je onako, bilo nešto usput. Prva prava nagrada je bila na prvom Oktobarskom salonu. Ja sam poslala svoje stvari koje su nosile izvestan pečat mog tadašnjeg stava i nisam verovala ni da će mi prihvatiti te radove. Izložba je postavljena, nagrade su dodeljene i dolazi gospođa Pušić, koja je bila u žiriju te godine, i kaže mi da sam dobila nagradu Oktobarskog salona. To je za mene bilo takvo iznenađenje i radostan trenutak, i to je najupečatljiviji utisak u svakom slučaju. Prvo, zato što nisam ni očekivala da će me primiti. Milo Milunović i ja smo dobili nagradu za slikarstvo, Mića Popović je dobio za vajarstvo, za grafiku se ne sećam ko je dobio. Kasnije sam dobijala i državne i ULUS-ove nagrade. Najdraža mi je ova poslednja nagrada "Beli anđeo", za moj celokupni rad koji se mogao proceniti.
Zašto vas nije privlačila Avnojeva nagrada?
- Ta nagrada je imala jedan specifičan karakter koji, po mom shvatanju, sa mnom nema nikakve veze. Za nju je bio predlog i u Akademiji, i ja sam rekla, obrazlažući svoj stav na taj način, i mislim da sa tom nagradom nemam nikakve veze.
Ko je, pored vas, imao atelje u zgradi Kolarčevog narodnog univerziteta?
- Otkad sam ja ušla ovde 1960. u ovaj veliki atelje sa stanom, bila je tu gospođa Beta Vukanović. U ateljeu gde je sada Boža Prodanović, dugo godina je stanovao Nedeljko Gvozdenović. U malom ateljeu bio je Đorđe Popović, slikar. On je kasnije dobio atelje u onoj drugoj zgradi, i tu je stanovala jedna službenica Kolarčevog univerziteta, i to je bilo tako, dok gospođa nije otišla u penziju i onda je Boža Prodanović došao u taj mali atelje. Kada je sazidana ova zgrada i kada je Nedeljko u ovoj drugoj zgradi na trgu dobio stan i atelje, tu se doselio Zuko Xumhur. On je vrlo retko dolazio ovde. On je davao stan nekim prijateljima koji su dolazili u Beograd. Boža koji je izuzetno vredan čovek, pa ga je gospođa Vukanović jako cenila, predložio je Zuki da se oni zamene, da on dođe u ovaj mali atelje, a Boža u veći, jer je mnogo radio. Posle Zukine smrti, došla je njegova ćerka, koja je imala tu svoju radnju i tu držala neke stvari. U međuvremenu, gospođa Vukanović je tu umrla, i na njeno mesto je došla gospođa Ksenija Divjak.

ATELJE
KADA je Zuko Xumhur umro, ja sam bila zakrčena. Obratila sam se Upravi Univerziteta, jer sam ovde već 40 godina, sa molbom da mi to ustupe kao jedan dodatak gde mogu da smestim višak tih slika, jer više nisam mogla da se krećem ovde. I to je dugo trajalo: dok su rešili da se odazovu mojoj molbi i sada taj atelje pripada meni. Kada je Ksenija umrla, tu je došlo do promene. Tu se uselila slikarka Beba Pavlović. Ona je uzela samo atelje, a stan koji su slikari koristili dali su nekom službeniku.
(NASTAVLJA SE)