Rafali iz audija

Pišu: Zagorka Uskoković i Srđan Kraljević
TE zime i proleća 2000. godine, ubice se nisu odmarale. Ni najveći pesimisti nisu mogli da predvide takvu eksploziju svake vrste kriminala, posebno likvidacija. Prvo bi krenule priče, lažne najave ubistava, koje bi se potom svom grozotom obistinile. Jedna smrt je smenjivala drugu... I danas je ostalo pitanje da li je iza svega toga, ipak, stajao Arkan!
Početkom februara, dve nedelje posle trostrukog zločina u "Interkontinentalu" Beogradom se, poput munje, proširila vest: "U revolveraškom obračunu ubijen je Ćanda!". Malo ko je pre toga znao ko je, zaista, taj mladić. Šira javnost ga nije dovodila u vezu sa kriminalom, ali jeste sa estradom. Tih meseci bio je "promovisan" kao najnoviji dečko mlade pevačice Jelene Karleuše. Vest o njegovoj smrti, bar tog dana, nije bilo tačna. Nažalost, ubrzo se obistinila.
Zoran Davidović (28), u gotovo filmskoj akciji, izrešetan je 23. marta po povratku iz Novog Sada, gde je bio na sahrani bliskog prijatelja Branislava Lainovića Dugog, nekoliko dana ranije ubijenog ispred hotela "Srbija" U Beogradu. Sa Ćandom, ubijen je i njegov nerazdvojni drugar Ivan Stojanović (29) sa Kanarevog brda.
Davidović i Stojanović, koji je vozio automobil "audi A8", beogradske registracije, uključivali su se na autoput Beograd-Zagreb, kod "Kvantaške pijace" u Zemunu (U blizini tog mesta nedavno je pokušano ubistvo i Andrije Draškovića). Dok su skretali udesno, uz uzbrdicu, Ivan je morao da uspori, jer je auto ispred njega, u kojem su najverovatnije bili pomagači ubica, naglo kočio.
"AUDI", s dvojicom momaka sa Miljakovca, je usporavao, a sledećeg momenta s leve strane im se približavao drugi "audi" u kojem su bile ubice. Iz paralelne vožnje, u Davidovića i Stojanovića zločinci su ispalili gotovo dva okvira municije iz automata "kalašnjikov". Automobil sa žrtvama se zaustavio na uzbrdici, a ubice su pobegle u nepoznatom pravcu.
Po ustaljenom običaju, napadači su nedaleko od mesta pucnjave ostavili automobil, a potom ga zapalili. U njemu su ostavili i automate iz kojih su počinili zločin. Policija je i u istrazi oko ovog zločina dugo tapkala u mestu. Sve do akcije "Sablja", kada je i ovo, pored drugih zločina, donekle rasvetljeno.
Ko je i zašto ubio Zorana Davidovića, mladića sa Miljakovca, koji se javno promovisao tek u nekim televizijskim emisijama prateći svoju devojku, pitala se neupućena javnost. Ipak, nije bilo sumnje da je on bio meta, a Ivan Stojanović samo "kolateralna šteta". Ćandino ime, međutim, koliko god da je bilo nepoznato širim krugovima, toliko je bilo znano Policiji.
Bio je poznat kao jedan od "pucača" Zorana Uskokovića Skoleta, a samim tim i kao neko ko je do guše u sumnjivim poslovima. Kako je gazda bio prozvan da je organizovao ubistvo Željka Ražnatovića Arkana, a tada daleko od "ruke prvde" (skrivao se po inostranstvu), jedan za drugim ginuli su njegovi "vojnici".
Sve te likvidacije posle Arkanovog ubistva bile su isprepletane čudnim nitima sudbine. Davidović i Stojanović su u trenutku smrti bili u "audiju", koji je prema evidenciji MUP Srbije, pripadao Zemuncu Mirku Tomiću Bosancu. Tomić je tada već bio ubijen, a u beogradskom podzemlju se uveliko govorilo da je on prva žrtva "Arkanovih osvetnika".
Davidović je tog kobnog dana otišao džipom na Lainovićevu sahranu, ali je kasnije za Beograd krenuo Tomićevim "audijem", koji je bio parkiran u dvorištu ubijenog novosadskog biznismena. Ubice su, međutim, bile vrlo dobro obaveštene i znale su tačno u kojem je vozilu meta.
TOGA dana, međutim, nije samo Ćanda trebalo da bude ubijen, već i njegov "bos" Skole. Zločinci su, navodno, imali dojavu da je u tom autu i Uskoković, ali je on u poslednjem trenutku promenio ne samo vozilo, već i maršrutu, pa se vraćao starim novosadskim putem.
Niko nije mogao da pretpostavi zašto je Ćanda bio na "spisku za likvidaciju". Ipak, kao najveći greh svi su mu stavljali nerazdvojno prijateljstvo sa Uskokovićem. Spekulacije o Davidoviću kao sledećoj meti, nisu uplašile ovog momka sa Miljakovca sve do dana kada je ubijen. On nije kao mnogi iz njegovog okruženja i klana Uskokovića, pa i samog Skoleta, pobegao iz Beograda, Srbije... Ostao je u gradu i ubrzo smaknut. Ostali, poput Uskokovića i Jorge, odložili su smrt za neko vreme.
U stenogramu sa sednica Anketnog odbora Savezne skupštine, formiranom da rasvetli ubistvo Pavla Bulatovića, navedeno je i svedočenje pukovnika policije Milenka Erčića, koji je rekao da su "Lainović, Bosanac, Bata Trlaja, Skole, Ćanda, Ivan Stojanović.." dugo godina bili poznati kao kriminalci. Navodimo izvod iz stenograma:
"Šešelj: - Sumnjivi kao ubice, je li tako?
Erčić: - I jedno i drugo. Nesumnjivo su bili kriminalci i to visokog ranga. Ako mene pitate zašto nisu hapšeni - jesu hapšeni, ali za male stvari.
Šešelj: - Oni su svi likvidirani nakon sumnjičenja da su umešani u Arkanovo ubistvo?
Erčić: - Redosled stvari bi išao tako. Međutim, između njih, godinama na ovim ulicama traje rivalitet po raznim poslovima."

OPTUŽBA ŠEŠELJA
LIDER radikala dr Vojislav Šešelj svojevremeno je "prozivao" Zorana Davidovića Ćandu i Branka Jevtovića Jorgu da su ubili Slavka Ćuruviju, vlasnika "Dnevnog telegrafa" i časopisa "Evropljanin". U jednom trenutku naveo je čak da je to poznato visokom oficiru Policije (misleći na Dragana Karleušu), ali da on to zbog svoje ćerke ne obelodanjuje.
Ova Šešeljeva optužba, međutim, nikada nije dokazana, iako je on tražio 300.000 maraka nagrade "pošto je otkrio Ćuruvijine ubice".

(NASTAVIĆE SE)