Do prve linije

Piše: Ivan Ivačković
OSIM u Sloveniji, ljubav i poštovanje za Bajagu postojali su i u drugim delovima bivše Jugoslavije. Čak i u Hrvatskoj, sa kojom je Srbija bila u posebno zategnutim odnosima. "Muzika na struju" tamo se prodavala piratskim kanalima, a ogroman broj hrvatskih novinara akreditovao se i pratio koncert "Instruktora" u LJubljani. Bajagić je, s druge strane, govorio kako bi "sutra svirao u Zagrebu".

To tada, ipak, nije bilo moguće, ali je bilo izvodljivo svirati u Kninu ili Banjaluci. U Kninu je sve prošlo kako treba, međutim, u Banjaluci, u dvorani "Borik", na pedesetak kilometara od linije fronta, umalo je došlo do incidenta. U jednom trenutku, na binu je počeo da se penje izrazito krupan momak, obrijan do glave, sa pištoljem i dve bombe za pojasom. Uzeo je metalnu šipku, iskrivio je golim rukama i počeo da prilazi Bajagi. Obezbeđenje se nije usudilo da interveniše, ali se Bajagić snašao. Krenuo je momku u susret i zagrlio ga. Ovaj je seo na binu, i kada se "ohladio", dozvolio je redarima da ga vrate u publiku.

- Tu je svašta moglo da se dogodi - govorio je kasnije Bajaga. - Ali, generalno, naišli smo na divan prijem. Niko nije tražio da se opredeljujemo za bilo koga, niti bih ja to učinio. Bili su presrećni što smo došli da sviramo. Tim pre što niko nije verovao da ćemo se probiti kroz sneg visok metar i po, a i zato što im je uopšte bilo neverovatno da neka grupa pristaje da svira tako blizu ratnih okršaja. Oni su posle godinu i po dana dobili struju, a dvadeset dana posle struje stigli su "Instruktori".

U martu 1994, Bajaga i "Instruktori" rešili su da proslave desetogodišnjicu postojanja sa dva koncerta u Domu sindikata, mestu u kojem su imali beogradski debi. Rimejk, međutim, nije uspeo: prve večeri zvuk je bio zamazan i povremeno se pretvarao u nesnošljivu jeku, scenografija je bila nemaštovita, a lajtšou nefunkcionalan.

NA bini se videlo da je reč o posvađanoj, kreativno potrošenoj grupi koju najmanje interesuje da pravi sentimentalnu povest sopstvene karijere. Ta karijera bila je novembra 1994. zategnuta do pucanja: u Šapcu i Čačku bend se tako žestoko posvađao da je otkazao izlazak na binu, a do pravog brodoloma došlo je u Prištini, kada je Bajaga, gnevan zbog toga što se Nele Stamatović i Vlajko Golubović nisu pojavili na vreme, obavestio ostale da "`Instruktori` više ne postoje" i da "od sada svako može da radi šta hoće".

Nešto pre toga, Bajagić se razišao i sa Sašom Dragićem. Razlozi tog razilaska ni danas nisu sasvim jasni. U opticaju su najčešće dva objašnjenja, ali nijedno ne osvetljava priču do kraja. Po jednom mišljenju, Bajagić nije hteo da sa Dragićem deli novac koji je zarađivao nastupima u inostranstvu. Po drugom tumačenju, Bajaga je smatrao da ga je Dragićeva strategija suviše približila folk zvezdama, čime je značajno okrnjena reputacija kod gradske publike, kao i da je Dragićeva narasla arogancija postala prepreka za normalno poslovanje.

U SVEMU ovome ima neke istine. Pesma "Moji drugovi" - možda najveći hit u celoj Bajaginoj karijeri - ulila je odlučujuću količinu "benzina" u njegovo sviranje po inostranstvu; sume koje se tako zarađuju svakako nisu za potcenjivanje, a Bajagić je shvatio da bar jedno vreme može biti sam svoj menadžer. Dalje, on se u jednom trenutku zaista našao preblizu "narodnjaka". Gostovao je sa njima u televizijskim emisijama, za omot "Muzike na struju" fotografisao se u garderobi koja bi više priličila nekoj folk zvezdi, a na promociju te ploče bila je pozvana i Zorica Brunclik. I najzad, činjenica je da je Dragić, u poslednjoj fazi njihove saradnje, sebe shvatao ozbiljnije od samog Bajage.

Činjenica je, takođe, da Bajaga nije imao nikakav osećaj za tajming: otpustio je menadžera dok se ovaj u bolnici oporavljao od kolapsa.

(NASTAVLJA SE)