Keče ispod turbana

Piše: dr Stanko Nišić

UŽIVAJUĆI turske povlastice, Arbanasi su se brzo širili, potiskujući slovenski živalj, koji je, lišen svake zakonske zaštite, ostavljen na milost i nemilost. Arbanaško pitanje, pak, nemajući istorijske podloge, nije se javilo toliko kao posledica istorijskog razvoja koliko kao posledica stranih uticaja i "što je dobilo današnje svoje značenje krivi su - jedni drugima suprotni interesi Austrougarske i Italije, koje se otimaju o prevlast nad Arbanasima. I jedna i druga od ovih dveju sila teži da obezbed za sebe vladu nad Jadranskim morem, pa, da bi u tome uspele, svim silama rade na tome da imaju u svojim rukama arbanaški nacionalni pokret".
Austrougarska je, iz svojih interesa, nastojala da pobudi kod Arbanasa nacionalnu individualnost (odvajanjem od Turaka), ali i da suzbije njihove težnje za autonomijom kako bi se rasprostrla i na te krajeve. Kao nenacionalna država, izdavala se za prirodnog saveznika Arbanasima u borbi protiv pravoslavnih Srba. I ovde je koristila Meternihovu politiku, primenjenu na Berlinskom kongresu u rešavanju bosanskog pitanja, "zavadi pa vladaj", sa krajnjim ciljem da se Austrougarska proširi.
"Svake godine Arbanasi napadaju, grabe, ubijaju to stanovništvo, koje je usled toga prinuđeno da napušta rodno ognjište i da se iseljava. Austrijski agenti ne samo što ne osuđuju, nego još ovo i pooštravaju, jer u istrebljenju slovenskog stanovništva, koje je smetnja njihovoj propagandi, gledaju svoj uspeh. Oni bi bili srećni kad bi mogli dočekati da vide ceo prostor između Drima i Kopaonika naseljen isključivo Arbanasima. Ova zajednica zbližava i bez toga već dovoljno zbližene Arbanase i austrijske agente."
SUDBINA Kosmeta presudno utiče i na sudbinu Makedonije. Zato bi na tom pitanju trebalo tražiti dodirne tačke i izmirenje sa Bugarima, jer je prijateljstvo samo onda trajno kada je zasnovano na zajedničkim interesima.
Austrijska trgovačka politika bila je oličena u aksiomu "da su balkanske zemlje prirodna oblast za potrošnju austrijskih industrijskih izrađevina". Anarhija nastala u Staroj Srbiji posle Berlinskog kongresa pogodovala je Arbanasima da zulumćare i ne priznaju nikakve zakone osim svojih surovih prohteva da se bogate i šire na račun bednih i nezaštićenih Srba.
Srbija je preko Rusije, kojoj nije bilo milo širenje pangermanizma na Balkanu, tražila da Turska i Austrija pojačaju mere protiv nasilja Arbanasa nad Slovenima. Arbanasi su, zauzvrat, preduzeli mere zborovanja na kojima su isticali svoje pitanje. To je bila samo kamuflaža da bi se i dalje održavalo stanje anarhije u kojem su Srbiji dalje proganjani.
U opravdanje austrijske orijentalne politike upregnut je profesor Jagić, koji je pisao da u Staroj Srbiji ne žive Srbi nego neko slovensko pleme koje je po jeziku slično Srbima ali je identično sa bosanskim plemenom. Takva politika je, u stvari, težila stvaranju posebne bosanske nacije, različite od srpske. Time je Jagić kamuflirao stvarne uzroke patnji Srba u Staroj Srbiji - anarhiju Arbanasa - tvrdeći da je Srbija i tu trebalo da stvori crkvenu ustanovu sličnu bugarskoj egzarhiji. Smatrao je da bi se stvaranjem Pećke patrijaršije Srbima bar na crkveno-školskom polju obezbedilo nacionalno jedinstvo.
Međutim, uzrok srpskih patnji pod Arbanasima nije bio nedostatak srpske crkve u turskim zemljama već omogućavanje arbanaškog zuluma. Profesor Jagić je praktično želeo da dokaže kako je Stara Srbija izgubila srpsko obeležje i time što je većina stanovnika arbanaška, ne istražujući uzroke iseljavanja Srba (tada je u toj oblasti živelo 55 % muhamedanaca, ali su većina poreklom bili Srbi koji, osim vere, nemaju ništa zajedničko sa Turcima i sa Arbanasima).
U TURSKIM i austrijskim izvorima broj Srba u Raškoj oblasti (Stara Srbija) svodi se namerno ispod polovine. Ipak, i danas većina Sanxaklija, ako i muhamedanaca u Bosni, govori samo maternjim - srpskim jezikom, što pokazuje da se radi o poarbanašenim Srbima. Povlađivanje Arbanasima sugerisano je Turskoj u doba stvaranja Arbanaške lige, sa zadatkom "da se istrebe iz ovih krajeva Srbi, koji, kao kulturni elemenat, predstavljaju jedinu branu nadiranju katoličke i austrijske političke propagande. Sa njihovim nestajanjem pada i ta jedina brana, preko koje će bujica ove propagande razliti dalje da poplavi i Makedoniju".
"Bez Stare Srbije kao zaleđa, ni Makedonija se neće moći odupreti uticaju ove propagande. Učvrsti li se Austrougarska u severozapadnom delu kosovskog vilajeta, proširivši svoju okupacionu oblast do iza Mitrovice, odzvonilo je onda ne samo srpskom ujedinjenju, nego i slovenskoj stvari na Balkanskom poluostrvu. Stoga su pozvani da se odupiru učvršćenju austrijskog uticaja u njemu svi koji u nadiranju pangermanizma na Balkan i preko njega u Malu Aziju gledaju opasnost i za svoje planove."
Protestni zborovi i reforme upereni protiv arbanaškog zuluma održavani su uglavnom severno od Tirane, tamo gde je prevladavao austrijski interes za arbanaškom anarhijom, pa se iz toga zaključuje ko ih je podsticao. O tim reformama je data ocena:
"Arbanasi se zbilja mršte na reforme, ali se isto tako osećaju nesposobni da se ozbiljno odupru njihovu zavođenju, samo ako se iskreno i odlučno tome pristupi. Nisu Arbanasi junaci da se odupru redovnoj vojsci... valija Kosovski je kazao pre nekoliko godina: kako bi bio u stanju s četiri bataljona pešadije i jednom baterijom ukrotiti Arbanase. A on ih je poznavao bolje nego iko, i nije ovo kazao napamet."

NEMA PORAVNANJA
U MAKEDONIJI su bili izmešani Srbi, Bugari, Grci, Arnauti i Kucovlasi. Ipak, najoprečniji su bili stavovi hrišćana i Arnauta, koji se nisu mogli izmiriti. Zbog toga bi se samouprava koju su zagovarali Englezi u Makedoniji pretvorila u građanski rat. "Između stresne volje Arnauta da ostanu muslimani i Sultanovi podanici i krajnjeg cilja makedonskih hrišćana da se otresu gospodstva islama i vlasti Sultanove nema mirnog poravnanja."
(NASTAVLJA SE)