U osinjaku

Piše: Vladica Krstić
RAT u Sloveniji je kratko trajao i oružani sukobi su ubrzo prestali. Napravljen je politički dogovor izvlačenja Jugoslovenske narodne armije iz "dežele", ali oružje, ipak, nije u potpunosti utihnulo. Puške su držane na gotovs. Usledilo je izvlačenje ljudstva i ratne tehnike sa područja Slovenije, a padobranci su bukvalno poslednji otišli sa tog prostora.
Kada je u junu na aerodrom sletelo desetak aviona punih padobranaca, slovenačka obaveštajna služba je odlično znala brojno stanje i borbene mogućnosti te grupe, te način organizacije odbrane aerodroma. Verovatno je to i bio razlog što su već nakon prvih sukoba odustali od većih vatrenih okršaja. Sve se zadržalo na lokalnim čarkama. U međuvremenu su iskrsli mnogobrojni drugi zadaci, pa su padobranci lagano smanjivali brojno stanje u Sloveniji, a svoje ljudstvo upućivali na druge aerodrome. Taj "detalj" je nekako promakao vrsnim obaveštajcima. Prilikom izvlačenja poslednje grupe, slovenačka armada, koja je držala aerodrom u okruženju, mogla je da se uveri sa koliko malo ljudi su niški padobranci obavljali povereni zadatak.
"Ke so padalci", nije mogao da se načudi njihov starešina dok je osamnaestog oktobra 1991. godine ispraćao poslednji konvoj JNA put koparske luke.
Po prirodi stvari, sa početkom rata 1991. godine padobranci su se našli u osinjaku. A u njenim redovima je i dalje bilo Slovenaca, Hrvata, Srba, Muslimana, Makedonaca i svih drugih sa ovog podneblja. I svi su i dalje bitli odani nepisanom padobranskom kodeksu časti. Izvršili su svoj vojnički zadatak.
BILO je to vreme velikih lomova: materijalnih, duhovnih i moralnih. Vojska se decenijama spremala za rat s neprijateljem koji bi došao sa druge strane granice, a odjednom se trebalo boriti protiv dojučerašnjih sunarodnika u okviru proklamovanog bratstva i jedinstva. Za tadašnju JNA bilo je to mračno vreme izdaja, nepoverenja, izjašnjavanja o nacionalnoj pripadnosti, lojalnosti ovoj ili onoj strani.
Zato sa razlogom, a poštujući vremensku distancu, treba pomenuti Matijaža P., Uroša B., Mitja J., Antona K., Antona D., Marka G. i druge njima slične. Reč je o Slovencima kojima je, zna se, bilo najteže da pođu sa svojom jedinicom na prvi borbeni zadatak. Nisu pogazili padobransku zakletvu. Jednom od njih je kuća bila udaljena svega nekoliko kilometara od aerodroma koji su obezbeđivali. Ipak, nije dezertirao, jer pravi padobranac to ne čini.
Kada je političkim dogovorom rešen kratkotrajni krvavi sukob, oni su avionom vraćeni najpre u Niš, gde su razdužili vojnu opremu i naoružanje, a potom ih je taj isti avion iz kojeg su skočili svoje najdraže padobranske skokove dovezao do zagrebačkog aerodroma. Tu su se pozdravili sa svojim drugovima, koji s pravom mogu nazvati ratnima, i otišli svojim kućama. Nije reč o recidivima tada proklamovanog bratstva i jedinstva, već o odnosu padobranaca prema svojim kolegama i prema jedinici koju vole.
Ratni vihor ipak nije uspeo da pokvari prijateljstva koja su stvorena pod svodom padobranskih kupola.
Saša Gacik iz Niša, Salko Krpo iz Mostara i Ivan Dragoje iz Gnojnice kod Mostara, upoznali su se u Nišu 1990. godine u legendarnoj padobranskoj brigadi i do kraja vojnog roka ostali nerazdvojni. Posle vojske, životni vetrovi su svakoga odneli na svoju stranu: Saša je sa niškim padobrancima prošao sva ratišta u bivšoj Jugoslaviji, Ivan se pridružio hrvatskim formacijama u svom mestu u BiH, a Salko muslimanskim... Nisu jedan o drugome čuli ništa skoro deceniju, ratna bura se u međuvremenu stišala, a prijatelji krenuli da se traže...
SREDINOM 2002. godine, Saša je na nesvakidašnji način uspeo da stupi u kontakt sa Salkom - posredstvom sajta 63. padobranske brigade koji je sam postavio na Internetu.
- Došao sam na ideju prošle godine u maju da na Internetu postavim sajt 63. padobranske brigade kako bi ljudi koji su pre rata u njoj služili ponovo uspostavili kontakt. I nekoliko meseci posle postavljanja sajta, javio mi se Salko. "Krpo, prijatelju, dugo sam te tražio, nadam se da ti rat nije ostavio posledice", napisao sam mu u prvoj poruci. Odgovorio mi je da je skoro ceo rat proveo u bolnici, jer mu je još na početku pored kreveta eksplodirala minobacačka granata. Dok je izašao iz bolnice, rat se završio. Kaže da se posle rata sreo i sa Ivanom, koji je u Mostaru bio na hrvatskoj strani, da su u tom gradu sada već opale tenzije. "O ratu ne pričamo, to je završena priča. Razgovaramo o prijateljima, porodicama. Nadam se da ću ovih dana stupiti u kontakt i sa Ivanom, kojeg sam poslednji put video 1992. godine u Bosni, na hrvatskoj barikadi u okolini Mostara, kroz optiku dvogleda", kaže u tom tekstu Saša Gacik, veb-dizajner i rezervista 63. padobranske brigade.

KONTAKTI
TAKO je počelo ponovno okupljanje padobranaca iz klase 1990/1991. godine. Ovoga puta na Internetu, preko Sašinog sajta. Do danas su im se javili svi "klasići", da su sa svima opet u kontaktu. Jedan pere solitere, drugi je angažovan u akciji za izgradnju Đurđevih stupova... Sajt danas služi za prezentaciju jedinice i, što je još bitnije, za komunikaciju između veterana padobranaca.
(NASTAVLJA SE)