Na braniku

Piše: Vladica Krstić
AERODROM "Pleso" padobranci su obezbeđivali od jula do decembra 1991. godine. Tamošnja padobranska borbena grupa bila je na raspolaganju komandantu 479. vazduhoplovne baze. Prisustvo padobranaca označilo je novu fazu rada u organizaciji odbrane aerodroma, a posredno su imali nemerljiv uticaj na održanje borbenog morala ostalih pripadnika vazduhoplovne baze. Pored organizacije obezbeđenja aerodroma i pravaca poletanja i sletanja aviona, padobranci su se posebno bavili prikupljanjem podataka o neprijatelju. U to vreme su se uveliko vodile borbe u istočnoj Slavoniji, a posebno oko Vukovara. Varaždinski korpus se u celini predao hrvatskim snagama, tako da se moglo očekivati da hrvatske formacije pokušaju da zauzmu i strateški važan aerodrom "Pleso" u okolini Zagreba.

Ta padobranska borbena grupa najviše je poznata u javnosti po akciji popularno nazvanoj "Kikaš". Reč je o jednoj velikoj zapleni naoružanja i vojne opreme iz "boinga 707" koje je bilo namenjeno hrvatskim paravojnim formacijama. Bila je to organizovana akcija koju su izveli pripadnici RV i PVO u čijem sastavu su bili i padobranci.

Kargo letilicu ugandske kompanije, u kojoj je hrvatski obaveštajac Kikaš dovozio naoružanje, prinudno su prizemljili avioni Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva. Brzom akcijom avionom su ovladali padobranci. Teret koji je prevozio bio je dragocena zaplena savremenog pešadijskog naoružanja i druge vojne opreme. Zaplenjen je i karto avion, jer je prevozio nelegalni teret.

Jedan od bitnih zadataka koji su na aerodromu "Pleso" izvršavali padobranci bilo je obezbeđenje izvlačenja sredstava i većeg broja vazduhoplova iz Vazduhoplovnog zavoda "Zmaj".

SA stanovišta bezbednosti, odbrana aerodroma je bila dobro organizovana. Najteže je bilo dugo odsustvovanje od porodica i matične baze. Dešavalo se da su starešine bile angažovane na zadacima po nekoliko meseci bez mogućnosti zamene i odmora. Mada je dovoljno teško bilo i to što su stotinama kilometara daleko od matične baze. Ni grupama na drugim aerodromima u tom trenutku nije bilo ništa lakše.

Na aerodromu "Zemunik" kod Zadra padobranci su bili nešto duže - od jula 1991, pa sve do maja naredne godine. U početku su pripadnici padobranske borbene rupe bili angažovani na zadacima izviđanja šireg rejona aerodroma s ciljem prikupljanja podataka o protivničkoj strani i sprečavanja iznenađenja. Za to vreme starešine brigade su izvodile dodatnu obuku sa pripadnicima 84. vazduhoplovne baze, koja se nalazila na tom aerodromu. Sam položaj aerodroma i kraški teren nalagali su posebne mere obezbeđenja i organizacije odbrane. Sa svih strana aerodrom je bio opkoljen hrvatskim snagama i paravojnim formacijama. Prema svedočenju komandira te borbene grupe, odbranu je organizovao onako kako su to nalagali udžbenici i konfiguracija terena. Bio je to školski primer organizacije odbrane na kraškom terenu.

PRVA mera je bila da se makija oko ograde aerodroma prokrči do širine od oko sto metara, dovoljno da se niko neopaženo ne može približiti aerodromu. Zatim je usledilo zaprečavanje terena protivpešadijskim minama, a ta minska polja su pravilno obeležena sa vidnim znakovima upozorenja. Nakon toga aerodrom je mogla da odbrani i manja borbena grupa organizovana po sistemu otpornih tačaka sa kojih su kontrolisani svi pravci. Jedan od bitnih principa takve organizacije odbrane bilo je odvraćanje protivnika od agresivnih namera. Tako su svojim prisustvom i primenom osnovnih načela taktike, padobranci odvratili protivnika od agresivnijeg delovanja i direktnog napada na aerodrom, što je višestruko uticalo na jačanje borbenog morala pripadnika ostalih jedinica.

PROFESIONALCI
IZUZETNO odgovornim radom padobranska borbena grupa je vrlo brzo preuzela u svoju nadležnost ostvarivanje posebnih mera obezbeđenja aerodroma. Tu borbenu grupu su pretežno činili vojnici martovske generacije, koji su zajedno sa svojim komandirima pokazali da zadatke izvršavaju veoma uspešno - poput profesionalaca.
(NASTAVLJA SE)