Bez odmora

Piše: Vladica Krstić
U SKLADU sa kasnijim razvojem događaja, na širem prostoru Hrvatske i tadašnje Republike Srpske Krajine, pojačalo se i dejstvo hrvatskih paravojnih formacija prema aerodromu. Ubrzo se pogoršala bezbednosna situacija na terenu i tempo borbenih dejstava nije dozvoljavao odmor. Dešavalo se da delovi padobranske borbene grupe budu angažovani na više pravaca i više puta u toku dana. Reč je uglavnom o zadacima specijalne namene. Veliki broj zadataka koji su se radili u kontinuitetu bez objektivnih mogućnosti da se izvrši smena ljudstva, doveli su do toga da su pojedini oficiri i podoficiri proveli na zadatku bez dana odmora sedam, osam meseci. Pri tom, treba imati u vidu naprezanja kojima su bili izloženi svakodnevno i situacije visokog rizika.

Ta izuzetna grupa padobranaca obavila je dvadesetak visokorizičnih borbenih zadataka, nažalost, uz žrtve. Poginuli su trojica starešina, dva vojnika, a trojica su ranjena. Dvojica pripadnika jedinice su u toku tih akcija zarobljeni i kasnije razmenjeni nakon pregovora sa hrvatskom stranom. Ono što je bilo svojstveno za padobrance u tom vremenu, a kasnije se dodatno potvrđivalo, bio je podatak da su starešine procentualno dosta stradale, što se nikako nije uklapalo u statistiku ratova koji su vođeni u svetu. To je pokazatelj da su starešine uvek bile sa svojim vojnicima na najtežim zadacima, što je rizik specijalnih jedinica koji svaki pripadnik dobrovoljno prihvata. Kao što je to na padobranskom skoku, tako je i prilikom borbenog angažovanja, starešina uvek ide prvi.

BILA je to klasična akcija prepadnih dejstava za koju i nije bilo potrebno posebno pripremanje i uvežbavanje. Desilo se da je jedan vojnik padobranske brigade tokom patrole u okolini aerodroma u Puli bio ranjen. Ukazana mu je prva medicinska pomoć, ali je rana zahtevala ozbiljniju medicinsku intervenciju, i to odmah.

- Znali smo da će pregovori sa hrvatskim stranom da nam samo oduzmu vreme. A vremena da pomognemo svom drugu nismo imali. Zato smo morali brzo da reagujemo - priča nam učesnik događaja.

Sedam barikada bilo je postavljeno na putu od aerodroma do bolnice. Iako su vojni konvoji uveliko prolazili kroz te kontrolne punktove radi preseljenja sredstava sa aerodroma, rizik je bio veoma veliki. Za ranjenog druga vredelo je stradati, jer pravi padobranac nikada ne ostavlja ranjenog druga. U celoj akciji računalo se i na faktor iznenađenja, što je jedan od osnovnih principa prepadnih dejstava.

Popeli su se u kamione i u borbenom rasporedu su krenuli put bolnice. Srećom, hrvatski vojnici na barikadama jednostavno nisu reagovali. Naprosto, nisu mogli ni da naslute da je neko toliko lud da sa tako malobrojnim snagama krene na njih, posebno kada je dogovoreno mirno povlačenje.

Kada su se domogli bolnice, svako je odradio svoj deo posla. Straža je brzo razoružana i klasičnim prepadom na objekat, obezbeđenjem svih pravaca i osvajanjem i kontrolom svih spratova, doveli su ranjenog druga do operacione sale.

- Jednostavno smo upali u bolnicu s namerom da medicinski zbrinemo našeg druga. U tom trenutku svi su se u bolnici pozatvarali u svoje sobe, tako da su hodnici bili potpuno prazni. I to nam je išlo u prilog, jer nismo želeli nepotrebno komplikovanje situacije i raspravljanje, posebno ne sa oružjem u ruci. Nije nam bila namera da bilo ko strada. Ponavljam, naš cilj je bio vrlo precizan, da pomognemo ranjenom saborcu. Ispostavilo se da su njihovi lekari revnosno obavili posao, ne mareći ko kakvu uniformu nosi. Verovatno im nije bilo prijatno da to rade pod pretnjom oružja, a i mi smo oružje kasnije okrenuli ka zemlji. Nismo pregovarali sa protivničkom stranom, jer smo iz ranijih iskustava znali da neće imati želju da nam pomognu u takvoj situaciji. Svaki razgovor o toj temi je gubljenje vremena. zato nismo ni imali nameru da se raspravljamo sa bilo kim, niti da nekoga molimo - pričao nam jedan od učesnika događaja.

DRUGOVI
HRVATSKI lekari su u operacionoj sali relativno brzo obavili svoj deo posla. Kako se akcija brzo odigrala, sa istom brzinom se i završila. Vojnik je, medicinski pravilno zbrinut, proveo kratko vreme u bolnici i ubrzo je avionom prebačen u Srbiju na dalje lečenje. Bila je to prva godina ratovanja. I tada i svih narednih godina padobranci nisu imali sumnje u svoje drugove da će učiniti sve što je moguće i nemoguće ne bi li pomogli i izvukli ranjenog druga.

(NASTAVLJA SE)