Podvig viteza

Piše: Vladica Krstić
IZ VREMENA odbrane državne granice prema Albaniji tokom 1998. godine padobranci nose jedno krvavo sećanje na stradanje svojih saboraca. Tokom jedne akcije, poginuli su načelnik Štaba brigade potpukovnik Goran Ostojić, komandant borbene grupe, zatim vodnik prve klase Srđan Stančetić, rezervni vodnik prve klase Dragan Dušanić i vojnik Radoš Cerović. Bilo je to 28. jula 1998. godine.

Reč je o događaju koji je bolno odjeknuo u javnosti, jer je Goran Ostojić bio izuzetan čovek i sjajan starešina, profesionalac visokog autoriteta, svestrani sportista, čovek kojeg su mnogi poznavali. Lansirane su mnoge priče, kolale su razne pretpostavke i poluistine.

Zapravo, padobranska borbena grupa je upala u potpuno okruženje. Padobranci po svojoj nameni inače i idu u dubinu protivničkih snaga i zadatke uglavnom i izvršavaju u okruženju. NJihova glavna prednost nad protivnikom je iznenađenje, koje se ostvaruje apsolutnom tajnošću rada. Ali i najbolje planirane borbene akcije i operacije, kada je reč o izviđačkim i protivterorističkim dejstvima, nose sa sobom visok rizik i neizvesnost.

- Ušli smo previše duboko u šumu, a bokovi su nam bili nezaštićeni. Imali smo samo jedan pravac za izvlačenje. Dobili smo informaciju da se velika grupa terorista prebacuje iza naših leđa i zatvara nam taj jedini put kojim možemo da se izvučemo, bilo je kasno da bilo šta preduzmemo. Neophodna pomoć bila je daleko, a teroristi svuda oko nas. Krenuli smo u proboj iz okruženja, a na nas su pucali sa nekoliko metara. Prava je sreća da mnogo više ljudi nije poginulo. U tom paklu sekunde su značile i život i smrt - priseća se jedan starešina koji je učestvovao u akciji.

TOKOM izvlačenja čekale su mnogobrojne zasede. Trebalo se izvući iz veoma teške situacije, a već prilikom prvog pokušaja poginuo je major Goran Ostojić. On je posthumno naredbom načelnika Generalštaba vanredno unapređen u čin potpukovnika. Komandu nad grupom preuzeo je Zmija. Tokom proboja iz okruženja poginula su i ostala tri pripadnika jedinice, a nekoliko padobranaca je ranjeno.

U akciji izvlačenja iz okruženja nestao je vojnik Aleksandar Kojić, kasnije nazvan Vitez Koja. Tokom padobranske obuke svaki vojnik se obučava da samostalno izvršava zadatke, na zemlji i u vazduhu. Vitez Koja se, izbegavajući zasede i patrole terorista koji su kontrolisali šume na Juničkoj planini, nakon četiri dana sam vratio u bazu. Bio je naučen da preživi duže vreme i u najtežim uslovima. Znao je da osmatra, da se sakrije, pravilno kreće, prehrani... Zahvaljujući tim umećima, vratio se živ i zdrav u matičnu bazu.

Neki pripadnici jedinice su tom prilikom čak tri puta svesno prošli kroz iste zasede. Nisu hteli da ostave svoje drugove.

- Manča i ja smo dobili zadatak od Gorana da izvučemo jednu grupu ljudi u bazu i da se ponovo vratimo sa još jednim vozilom. Naleteli smo na zasedu u šumi. Pripucali su na nas iz pravca Žar-Kolibe, sa pedesetak metara, a ja sam uradio jedino što sam mogao, dodao gas i projurio. U bazi smo bili bezbedni, ali smo morali da se vratimo i izvršimo zadatak do kraja. Sa mnom je krenuo i Zli, da mi bar malo obezbedi vatrenu podršku. Sa dva "pincgauera" svesno smo išli u istu zasedu. Punim gasom projurili smo opet istim putem dok su pucali na nas. Kada sam stigao do našeg vatrenog položaja, čuo sam se sa Goranom radio-vezom. On je sa jednom grupom već krenuo obilaznim putem da razbije zasedu na pravcu našeg izvlačenja. Ubrzo se Goran više nije oglašavao, a Đuka se javio tražeći pomoć, jer su imali ranjenog saborca. Strahovao sam da je to bio Goran. Teška slutnja se obistinila. Smestili smo beživotno Goranovo telo u karoseriju trećeg vozila i krenuli nazad. Teroristi su postavili položaj odmah iznad puta i sačekali nas. Od njihovog oružja zaštitila nas je gusta šuma. Stisnuo sam gas u očekivanju da me pogodi neki metak. Bio sam u prvom vozilu i bez obzira na jaku vatru, prošli smo bez ogrebotine, ne znam ni sam kako - priseća se Jagodinac jednog od najbolnijih trenutaka u svom vojevanju.

(NASTAVLJA SE)