Pod udarom NATO

Piše: Vladica Krstić
DEVETNAEST zemalja Severnoatlantskog pakta započela su 24. marta 1999. godine bezočnu operaciju nazvanu "Milosrdni anđeo".
Naravno da ni tromesečni ratni vihor koji je protutnjao ovim prostorima 1999. godine nije prošao bez učešća padobranaca. Po već razrađenom metodu, u svim kriznim trenucima pojavljivali su se na sceni, najčešće tiho i neprimetno, daleko od javnosti. Izvršavali su postavljene zadatke i opet se vraćali uobičajenim dnevnim obavezama vezanim za borbenu i padobransku obuku.
Tako je bilo i ovoga puta. Zanimljiv je podatak da uprkos jakoj medijskoj podršci ratu, skoro ni rečju u novinama i drugim javnim glasilima nije pomenut ratni učinak najzanimljivije jedinice na Balkanu. Pojedini napisi bili su samo puka novinarska nagađanja ili, najčešće, izmišljotine. To je donekle i razumljivo, jer je tajnost osnova njihovog veoma opasnog posla. Prvo javno pojavljivanje u medijima dogodilo se, zapravo, nakon rata kada je komandant Treće armije, koja je bila na težištu ratnih zbivanja, uručio pohvalu komandantu 63. padobranske brigade i njegovim saborcima.
Tim činom skinut je veo tajne o njihovim ratnim zaslugama. Već na jesen predsednik države je odlikovao 63. padobransku brigadu ordenom narodnog heroja, čime je još jednom potvrđen doprinos padobranaca odbrani otadžbine. Visoko priznanje celom kolektivu otkriva da su padobranci bili na najkritičnijim mestima u zoni odgovornosti Treće armije. Pored toga, za vreme ratnih dejstava petorica starešina dobila su ordene za hrabrost, osamnaest starešina je vanredno unapređeno, a više od stotinu starešina i vojnika dobilo je odlikovanja, medalje i pohvale. Među njima je i cela generacija vojnika koji su obukli uniformu marta 1998. godine. Ona je zlatnim slovima upisana u istoriju kao generacija koja je iznela najveći teret tog rata.
NEPOSREDNO pred početak rata rasformiran je Korpus specijalnih jedinica, a 63. padobranska brigada biva ponovo prepotčinjena Komandi RV i PVO. Iako zvanično nije bilo vakuuma u komandovanju, u sistemu je ipak nešto zatajilo i sva potrebna naređenja nisu stigla na vreme do niških padobranaca. Bez obzira na to, početak rata nije iznenadio niške padobrance. Bilo je već izvesno da devetnaest zemalja NATO-a ne odustaje od svojih namera da bombarduju našu zemlju, a padobranci su znali svoj otadžbinski zadatak.
Veliko ratno iskustvo već su imali, protivnika su dobro poznavali, a planovi za angažovanje bili su precizni i, ujedno, alternativni. Čekao se samo signal. Rejoni rasporeda bili su već pripremljeni. Prvi zadatak bio je da se sačuvaju ljudi i borbena sredstva za dugotrajnu borbu. Tako su prve bombe koje su pale na niški aerodrom pogodile samo prazne objekte i zgrade za smeštaj ljudi i tehnike. "Crvene beretke" su već bile daleko, razmeštene po svim principima da prežive i da se dugotrajno bore.
Prema planovima, trebalo je da se angažuju na glavnim pravcima napada potencijalnog protivnika. Bilo je samo pitanje odakle će neprijatelj najpre da udari. Odgovor nisu dugo čekali. Koncentracija NATO snaga označila je pravce koji vode iz Makedonije. O čemu je reč, dovoljno govori podatak da je jedan kapetan prve klase prišio čin na košulju. Uz primedbu kako je jednostavnije da koristi čičak traku, smireno je odgovorio:
"Ako se vratim živ, sigurno ću biti major, u suprotnom, čin mi više neće ni biti potreban". Srećom, nije ni bilo potrebe da se borbeno angažuju na tom prostoru, pa je ubrzo on sa svojom grupom promenio lokaciju. Na kraju rata se kući vratio živ i zdrav - i to sa činom majora.

(NASTAVLJA SE)