Prvi poraz Knjaza

Piše: Milovan Vitezović

- SVE je u redu, ko u Beču! - ostala je izreka u našem narodu, koja ima i dodatak: - A u Beču - buna!.

Naravno da je reč o revolucionarnoj 1848. godini i vremenu bune u ovom carskom gradu, kada su pobunjeni studenti i narod primorali na demisiju sa položaja austrijskog kancelara čuvenog kneza Klemensa fon Meterniha, koji je uz ruskog cara Aleksandra Prvog bio tvorac Svete alijanse (Bečki kongres, 1814-1815), prve međunarodne organizacije zemalja pobednica u borbama protiv Napoleona, organizacije za konzervaciju carskih i kraljevskih poredaka i kojoj je glavni zadatak bio gušenje svih revolucionarnih i oslobodilačkih pokreta u Evropi, ma gde se pojavili. U ovom revolucionarnom pokretu Evrope, za koji je Tokvil pisao da evo opet počinje Francuska revolucija, i da je sve isto, pored pada kneza Meterniha, pala su početkom same 1848. godine još dva moćna vlastodršca - Ferdinand Drugi u Napulju i Luj Filip u Francuskoj.

Bila je to godina kada se istorijski okončavalo buđenje nacija. Budili su se i slovenski narodi u austrijskom carstvu, i spremali svoj Sveslovenski kongres u Pragu. Mađari, pak, spremali su svoj ustanak za priznavanje svoga kraljevstva u carstvu, dvojedinoj monarhiji, koje je trebalo da obuhvati i Hrvatsku, Dalmaciju, Slavoniju, Baranju, Srem, Bačku i Banat.

Beč je u vremenu koje je prethodilo ovim revolucionarnim događajima bio i značajno mesto srpske kulture, naročito književnosti, ali i politike. Bio je i mesto boravka barda nove srpske književnosti i jezika Vuka Stefanovića Karadžića, mladih književnika-pesnika Branka Radičevića i filologa Đure Popovića Daničića, inače studenta na Bečkom univerzitetu, mesto povremenog boravka pesnika i vladike Crne Gore, Petra Drugog Petrovića NJegoša, koji je ovde dovršio i štampao svoj najslavniji spev "Gorski vijenac", kao i mesto internacije iz Srbije prognanih srpskih knezova Miloša i Mihaila Obrenovića, okruženih izbeglim ili prognanim privrženicima.

KNEZ Miloš je pre dolaska u Beč skoro četvrt veka držao apsolutnu vlast u Srbiji. Započeo ju je digavši 1815. godine Drugi srpski ustanak na Turke, potom je vodio duge pregovore sa carigradskom Velikom portom o srpskoj samostalnosti i gušio srpske bune protiv svoje despotije. Sa samostalnošću, Srbi su stekli svoj ustav, svoju vladu - Sovjet, i stali da ograničavaju kneževsku vlast.

Kada su srpski ustavobranitelji sprečili knežev pokušaj da pomoću vojske obori Sovjet, knez Miloš se 1. juna 1839, pod prinudom, zahvalio na kneževskom prestolu Srbije, i otišao na svoja imanja u Vlaškoj, koja su ga činila najbogatijim čovekom Evrope, prepustivši vlast svom starijem, ali bolesnom sinu Milanu, koji je preminuo posle petnaest dana, i koga je potom nasledio brat - drugi Milošev sin - knez Mihailo.

Svoja imanja u Vlaškoj knez Miloš je stekao monopolom na so za Evropu, pošto je zakupio rudnike soli u Vlaškoj (Rumuniji). Kneževu trgovinu solju i njen transport u Evropu vodio je dunavski kapetan, major Miša Anastasijević, koji se i sam uz kneza obogatio.

Knez Miloš nije dugo ostao na svojim imanjima u Vlaškoj, ali ne svojom voljom, već voljom Svete alijanse. Turska carevina i ruska carevina, u sporazumu s austrijskim dvorom, odredile su mu za mesto boravka Beč.

Ovde, u Beču, u kultivisanoj internaciji, kretanje je knezu bilo delimično ograničeno, smeo je ići na sever ili prema Češkoj i Moravskoj, ali nikako na jug. I kada je kneginja LJubica umirala u Novom Sadu, nije dobio saglasnost od kneza Meterniha da privremeno pođe na jug. I kada je kneginja LJubica umirala u Novom Sadu, nije dobio saglasnost od kneza Meterniha da privremeno pođe na jug. Knez Miloš je u Beču kupio kuću u Marokaner-gase, u blizini dvorova, ali izvan gradske tvrđave, današnjeg Ringa. Da bi se što bolje snalazio u ovoj stranoj sredini, Miloš je na jedan sprat kuće uselio književnika Vuka Karadžića sa porodicom, koja je tu ostala ne samo do kraja Vukovog života, već i do kraja života Mine - Milice Kradžić-Vukomanović. Mininom udajom za profesora Aleksu Vukomanovića, sina brata kneginje LJubice, Vuk se oprijateljio sa knezom Milošem.

Po dozvoli Bečkog dvora, Miloš je u Beču u Hicingu kupio imanje (tamo su danas čuvene bečke vinske pivnice).

(NASTAVLJA SE)