Zavera oca i sina

Piše: Milovan Vitezović
KRJEM avgusta 1841. godine u Srbiji je došlo do Vučićeve bune, koja je imala podršku Porte i knez Mihailo je posle dva boja sa Vučićem i vučićevcima morao napustiti Srbiju, ustupivši kneževski presto svome dotadašnjem ađutantu, Karađorđevom sinu Aleksandru Karađorđeviću. Tu smenu je priznala Sveta alijansa, odredivši emigraciju za kneza Mihaila.

Našavši se u emigraciji, mladi knez Mihailo se pridružio ocu u Beču, koji mu je zarad evropskog školovanja odredio i guvernadura Vuka Stefanovića Karadžića. Vukovim posredstvom knez Mihailo je izvesno vreme živeo u Berlinu, kod univerzitetskih profesora Jakoba Grima i Leopolda Rankea, a potom je putovao po Evropi. Sve upućuje na to da je knez Mihailo ova putovanja veoma dobro iskoristio za svoje studije države i politike.

Boraveći u Beču, knez Mihailo je bio veoma blizak sa bečkim studentima, naročito sa Srbima Brankom Radičevićem i Đurom Daničićem. Sve upućuje na to da im je knez Mihailo bio mecena. Branko Radičević u svojim bajronskim zanosima nije krio sklonost prema zaverama, u kojima je sledio kneza Mihaila. Odan nauci, Đura Daničić će biti praktičniji. Obavljao je neke kneževske prepiske. Pisao je i neka ljubavna pisma burg-igračicama za knjaza Miloša. On će biti i učitelj srpskog jezika budućoj srpkoj kneginji Juliji Hunjadi. Kako iza kneza Miloša imamo male memoare, kazivanje svoga života do 1852. godine, čiji se zapisivač ne zna, pisac ovih redova pretpostavlja se da je to bio Đura Daničić.

Šta će knez u emigraciji, nego da misli o svom povratku u zemlju i na vlast. Šta će dva kneza u emigraciji, već da prave zaveru.

Knez Miloš je iz Beča neprekidno radio na svom povratku u Srbiju na vlast. Tako mu se pripisuje (a bilo bi čudo da nije bio umešan) i čuvena Katanska buna, nazvana po uniformama organizatora ove bune, koji su se 1844. godine prebacili preko Save i pokušali da uzbune celu zapadnu Srbiju. Bunu je vodio Stojan Jovanović Cukić, negdašnji pariski student i pitomac kneza Mihaila. Bunu je ugušio prota Mateja Nenadović sa Valjevcima.

MILOŠEVO i Mihailovo kretanje neprekidno je budno pratio i Bečki dvor sa neskrivenom policijskom pratnjom, ali u isti mah i srpska kneževska vlada iz Beograda, tajno, vrbujući njihove privrženike i srpske studente u Beču, posebno one koji su bili državni pitomci. Tako je knez Miloš bio praćen i na ovim putovanjima: "Ja kroz to vreme, u Beču sedeći, išao sam mineralnih voda radi i u druge provincije, vode pio i kupao se. Tako sam sva prestona mesta po celoj Germaniji posećivao".

Neposredno pred bunu, u Beč je, iz Srbije stigao Milivoje Petrović, zvani Blaznavac, mlad čovek, sklon policijskoj i vojnoj službi. Do svoje dvadeset treće godine on je prošao policijsku i vojnu službu i 1845. postao ađutant kneza Aleksandra Karađorđevića. Krajem 1847. pojavio se u Beču, navodno isteran iz Karađorđevićeve službe, i to zbog bizarnog razloga, jer se, prema njegovom kazivanju, sumnjalo da je vanbračni sin kneza Miloša i da u Beogradu radi za njega. Do početka bune u Beču, Blaznavac je uspeo da se približi knezu Milošu, pa da postane i neka vrsta njegovog dobrovoljnog ađutanta. Nema dokaza da ga je uverio kako mu je vanbračni sin.

Sam knez Miloš ovako govori o početku bune i o svojoj odluci da napusti Beč: "A kad se buna u Beču porodi, videh da i car i svi ministri iz Beča pobegoše, onda sam i ja, opasnosti radi, morao potražiti mesto da se sklonim. Misleći kud ću, izaberem da odem u Zagreb. Idem, velim, tamo: onde ću biti među Slovenima, u svojoj naciji, i pri tom čujem da će i skupština neka tamo biti, gde mora biti dosta pravih Srba, od strane austrijske".

(Nastavlja se)