Da sam u Srbiji...

Piše: Milovan Vitezović
Sve to što knez Miloš kaže, jeste tako, ali je ipak kudikamo složenije. On se jeste čudio šta se to odjednom desilo sa celom Austrijskom carevinom i knezom Meternihom, koga on naziva Mekterbašom, koji je njome drmao toliko godina, kad najednom skočiše đaci, studenti, kalfe i šegrti i lepo ga proteraše. Bio je Miloš ponosan u tim časovima i na one koji su njega proterali iz Srbije:

"Oni koji su zajedno sa mnom tukli Turke, dok se Srbija nije oslobodila, i koji su posle, zajedno sa mnom upravljali narodom, digli su se na me i proterali me. Eto ti! Ako se Mekterbaša stidi svojih protivnika, ja se mojih, činiš voliko, ne stidim!"

U Bečkoj buni su učestvovali i srpski studenti Branko Radičević, Đura Daničić, Anastas Jovanović (kome je knez Miloš kupio dagerotipiju, drugi primerak na svetu, a bio je sa njom i prvi fotograf revolucije) i čak starina Vuk Karadžić, koji je, po svedočenju kneza Mihaila, na fesu nosio jedno vreme revolucionarnu kokardu.

Dakle, u samo vreme bune u Beču su se zatekla oba srpska eks-kneza i Miloš i Mihailo. I prirodno je bilo da počnu praviti planove kako bi se bunom okoristili i nešto perduzeli za svoj mogući povratak na vlast, u Srbiju. Dvorsko ograničenje kretanja kneza Miloša prestalo je da važi svrgnućem Meternika i bekstvom dvora. Tu priliku je trebalo iskoristiti.

Tako su sada, prema prilikama, eks-kneževi Obrenovići ostali pod tajnom prismotrom kneza Aleksandra Karađorđevića i vlade iz Beograda.

Izveštaji o kretanjima kneza Miloša izvesnog Ambroza Vranicina, sačuvani u arhivi LJudevita Gaja, upućuju na to da je i Zagreb pomno pratio kneževa kretanja i smeranja, koliko za potrebe Beograda, toliko i zarad ilirske svari.

Knez Miloš i knez Mihailo okupljali su, i pre bune, poverljive ljude oko sebe i pravili planove kako da se vrate u Srbiju. Nisu to bili samo Srbi iz Srbije, već i Srbi iz Austrije, grčki trgovci u Beču, pristalice ilirskog pokreta i naročito bosanski begovi, sa kojima je knez Miloš održavao tajne veze još od bune Husein-kapetana Gradaščevića, Zmaja od Bosne. Jovan Ilić je ostavio zapis o bečkim susretima kneza Miloša i Vuka Karadžića sa begom Čajićem.

Austrijski Srbi iz Banata, Bačke, Srema, Baranje i Slavonije, podigli su svoj pokret za Vojvodinu srpsku i našavši se u sukobu sa Mađarima, računali su na pomoć Kneževine Srbije, kojom je vladao knez Karađorđević i koji će im u pomoć poslati dobrovoljce pod komandom Stevana Knićanina. Zato knezovima Milošu i Mihailu i nije bilo uputno da kroz ove krajeve obojica krenu u Srbiju, pa im se put kroz Zagreb i Bosnu činio najizglednijim.

Valja napomenuti da ni knez Miloš, a knez Mihailo pogotovo, nisu bili za srpski sukob sa Mađarima, koji će biti tragičan sukob za račun restauracije Bečkog dvora, već za svoj povratak na vlast u Srbiji i za borbu za ukidanje turske vlasti na Balkanu.

Sloveni su pripremili Veliki slovenski kongres u Pragu i činilo se sve da na njega dođu najviđeniji Srbi. A knez Miloš je bio najviđeniji.

Krajem aprila, stigla je u Beč knezu Milošu deputacija da ga pozove u Prag na Slovensku skupštinu, kojoj bi trebalo da bude i jedan od predsednika. Knez Miloš im je posredstvom ruskog prote u Beču, Rajevskog i dolazak i predsednikovanje obećao. Po odlasku delegacije, kod Miloša se zadržao Moja Gavrilović, koji ga je i upitao: "Šta bi vi radili danas, gospodaru, da ste u Srbiji?" Miloš mu je odgovorio ono što je smerao: "Zar ne vidiš, činiš voliko, da su danas i carevi izgubili pamet, to moj brajko, treba iskoristiti. Od granice Srbije čak do Jedrena nigde nema velike turske vojske. Da sam u Srbiji, činiš voliko, kazao bih ovim Srbima preko Save i Dunava da se izmire sa Mađarima, pozvao bih k sebi graničare, a u Bosni, staroj Srbiji i Bugarskoj digao bih bunu, pa bi sve te zemlje za tri meseca bile u mojoj vlasti, a posle - šta da Bog!"

(Nastavlja se)