Mili naši - kuda koji

DA je 1848. godine došlo do oslobodilačkih ratova, kao što su želeli knez Miloš i knez Mihailo, promenila bi se karta Evrope, bar na Balkanu, i teško je pretpostaviti šta bi se sve na Balkanu dešavalo da je Turska s njega maknuta 1848, a ne 1913. godine. Pisac ovih redova pretpostavlja ono što je smatrao Antun Gustav Matoš, da je 1848. bila godina kada se moglo desiti među južnoslovenskim narodima ujedinjenje slično ujedinjenju nemačkih država i Garibaldijevom ujedinjenju Italije. Posle 1848. godine sve je bilo kasno. To je bilo moguće samo u devetnaestom veku.
U Zagrebu je 1848. zaustavljen točak istorije i sprečena buna na Balkanu. Ugušena je revolucija pre svog početka. Za više od šest decenija odloženo je oslobođenje. U tri generacije promenio se međusobni odnos u formiranju malih nacija.
Jelačićevu bansku čast i njenu odbranu i pokret Srba za Vojvodinu srpsku, iskoristila je, u stvari, Austrougarska, koja je izvela svoju restauraciju na štetu Srba i Hrvata, koji su se u ovim događajima istorijski zavadili sa Mađarima.
U pismu LJudevita Gaja banu Jelačiću u povodu saslušanja, na koje ga je pozvao saborski odbor, nailazimo na jednu, u prvi mah, pretencioznu tvrdnju, koja je, u stvari, isuviše tačna: "Da je Miloš Obrenović mojim predtečnim uplivom ovdie obustavljen i pod stražu metnut, jest jedan od najznatnijih događaja naše novije jugoslavjanske istorije..." Tačno je! I to istorije koja je zaustavljena i koja se baš zato nije mogla dogoditi.
Knez Miloš je u LJubljani dočekan sa svim gradskim počastima i čitavih sedam dana bio gost gradonačelnika Jozefa Karingera: "Budite spokojni, svetli kneže i stari Slovenine. Ovde u LJubljani nema nikakve vlasti ni ban, ni đeneral." Na današnjem Krekovom trgu, svake večeri, pod prozorom mu je svirala banda i pevala serenade. LJubljana je slavila kneza Miloša onoliko koliko je terala inat Zagrebu.
Iz LJubljane je Miloš otišao u Insbruk, gde se poklonio austrijskom caru. Blaznavac svedoči da se Miloš u Insbruku sreo i sa banom Jelačićem i da su se srdačno pozdravljali, pa i da se ban Milošu izvinio za sve neprijatnosti koje je u Zagrebu doživeo.
Knez Mihailo je otišao u Roič, a otuda u Italiju i Francusku.
Tako je u jednom izveštaju knezu Aleksandru Karađorđeviću Blaznavac otkrio da je Toma Vučić Perišić bio u tajnim dogovorima sa knezom Milošem. Toma Vučić Perišić je knezu Aleksandru Karađorđeviću predao pisma kneza Miloša i kneza Mihaila i izjavio da ih je on, kao njihov osvedočeni protivnik, na ovaj način namamio da dođu u Srbiju i da polože račune, a ne da intrigare iz sveta. Ovo će Vučiću doći glave kad se knez Miloš 1858. ipak vrati u Srbiju.
Jedino pesnika Branka Radičevića nije napuštala revolucionarna ideja, niti želja da postane srpski Bajron. Radio je za kneza Mihaila, dok je ovaj bio u Novom Sadu i zato je bio jedanput u Slavonskom Brodu, jedanput u Zagrebu, dvaput u Sremskim Karlovcima, triput u Zemunu, triput u Mitrovici i dvaput u Beogradu.
Kada su knezovi otišli, Branko je pošao treći put u Beograd, sa željom da pobuni đake, i to na način kako to sam pesnički kaže u pismu Đuri Daničiću: "Tu sam `teo sa svojom braćom potpiriti vatru, jer sam žeravice podosta opazio..."
Posle jedne male bune bio je pozvan u policiju, gde mu je sam mladi i ambiciozni šef policije, njegov negdašnji bečki drug Nikola Hristić, rekao: "- Vi što iz Beča i Pariza dolazite, donosite kojekakve preterane misli. Vi ste ovde naše đake pobunili. Vi odma danas da preko idete. Ja se na to osmenem i zaištem da mi tu presudu na artiju da. On ne tede i zapita me šta bi s njom? A ja sam mu odgovorio: Da imam spomen da sam u slobodnoj zemlji bio."
Branko je iz Beograda u svet poneo tri poslovice, sve tri je čuo pod Avalom, od dede njegovog prijatelja i pesnika Jovana Ilića: "Još se sloboda oko prsta vrti", "Da nije vetra, pauci bi nebo premrežili", "Ne može se nebo ramenom ispraviti". Ovu poslednju su iskusili te 1848. i knez Miloš i knez Mihailo i sam Branko.

(KRAJ)