Kriva slika istorije

Piše: Miroslav Zarić
PRAVDANJA političkih sponzora Haškog tribunala - da se prednjim sudi samo Slobodanu Miloševiću, a ne celokupnom srpskom narodu - potpuno su pala u vodu. Maratonski istorijski čas, koji je u Hagu započet čim se, pre četiri meseca, pojavio prvi svedok odbrane prof. dr Smilja Avramov, još nije završen, jer u nastavku treba da govore novi istoričari i bivši političari, ali je odavno očigledno da međunarodno krivično veće, pod predsedništvom sudije Patrika Robinsona, sudi(o) istoriji srpskog naroda.

Ovakav tok događaja pred Tribunalom, koji pomno prati naša, ali i svetska javnost, samo je prividno nametnuo optuženi. Glavni vinovnik što presudnu reč, u proceni krivice nekadašnjeg srpskog političkog i vojnog vrha, treba da izreknu istoričari je Karla del Ponte.

Uplitanjem davnih istorijskih događaja, da bi koliko-toliko objasnila korene sukoba naroda, pri kraju prošlog veka, na tlu bivše Jugoslavije i užasne zločine koji su pri tom počinjeni, glavni tužilac Tribunala krenula je ovim putem, još u optužnici. U lovu da otkrije pojedinačnog, želela je da pronađe kolektivnog krivca.

Zato nije nikakvo čudo što je u odgovoru na ovakvu optužbu i svedoke koje je Švajcarkinja ponudila, čim mu se za to ukazala prilika, bivši predsednik Srbije i SRJ uzvratio istom merom, ali i neuporedivo većom dozom istorije.

ČIM je sudija Robinson prihvatio prve svedoke, koje je Milošević predložio, bitka u Hagu postala je neravnopravna, jer su srpski profesori i akademici u svemu nadmašili ono što se, o srpskoj istoriji, dotle čulo u Hagu.

Da bi se ispravno shvatilo - otkud ovoliko vraćanje događaja pred Tribunalom dva veka unazad i sličnost sudskog procesa nekom "okruglom stolu" istoričara o prošlosti srpskog naroda - neophodno je shvatiti šta ekipa Karle del Ponte želi da postigne pred sudom u Hagu. Malo ljudi, naime, zna razliku između običnih "zločina u ratu" i "ratnih zločina", koje inkriminiše Statut Haškog tribunala. Prvi bi mogli da se uporede sa tzv. običnim ubistvima u našem pravu, a drugi su slični teškim ili kvalifikovanim ubistvima, za koje je zakonom propisana mnogo veća odgovornost i viša vremenska kazna.

Bivši predsednik Srbije i SRJ optužen je u tri optužnice, spojene u jednu jedinstvenu. Milošević zbog događaja na Kosmetu odgovara za zločine protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja, u Hrvatskoj i za teške povrede Ženevskih konvencija, dok mu je u Bosni pridodat i genocid.

Tri optužnice protiv Miloševića i nekad njegovih najbližih saradnika u vlasti, a sada saučesnika u optužbi za ratne zločine, krcate su pojedinim krivičnim delima na raznim lokacijama na Kosmetu, u Hrvatskoj i Bosni, za koje su neki njihovi počinioci optuženi ili već osuđeni pred Tribunalom. Karla del Ponte ih je sve svrstala u izum Tribunala, zvan "udruženi zločinački poduhvat", jer ih je sve povezivala ista namera.

Del Ponteova je svima pripisala ovakav zajednički cilj u zagovaranju, podsticanju i ostvarenju tzv. Velike Srbije. Otud i toliko prisustvo istorije i istoričara na suđenju u Hagu i veliki značaj onoga što će sudijama ispričati eksperti "učiteljice života". Bez posebnog političkog cilja, sva poznata pojedinačna krivična dela počinjena na području bivše SFRJ, bila bi samo obični zločini njihovih počinilaca u ratu, za čije kažnjavanje ne bi bio potreban nikakav poseban međunarodni sud.

Iako je ovaj "istorijski kontekst" izuzetno važan za utvrđivanje negativnog učinka "zajedničkog zločinačkog poduhvata" Srba protiv svih nesrba na teritorijama koje su kontrolisali Srbi i tamo planirali srpsku državu, a na čijem vrhu piramide je stajao Milošević, u optužnici je ovaj deo potpuno marginalizovan i označen kao "dodatne činjenice" u samo nekoliko tačaka.

UZ dodatne činjenice u optužnici, haško tužilaštvo ponudilo je sudu i "istorijsku pozadinu" političkih zbivanja na Kosmetu osamdesetih i devedesetih godina, u kojoj je objašnjeno kako je Miloševićeva dominacija počivala na srpskoj nacionalističkoj politici. A njena glavna nit, vodilja i suština bila je da Srbi moraju da žive u jednoj državnoj zajednici i na teritoriji koja je pod srpskom kontrolom. U protivnom, bili bi izloženi diskriminaciji, progonu i genocidu od strane nesrba.

Optuženi je, igrajući na ovu kartu straha, stekao podršku u narodu za preuzimanje kontrole nad glavnim političkim institucijama SRJ i kasniju kampanju za stvaranje "Velike Srbije".

"Istorijska pozadina i politički događaji na Kosovu, krajem osamdesetih i početkom devedesetih, od suštinskog su značaja za razumevnje, ne samo onoga što se dešavalo na Kosovu krajem devedesetih, što je predmet ove optužnice, već i događaje u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, koji su predmet zasebnih optužnica", istaklo je Tužilaštvo.

U ovom istorijskom "kontekstu" prve optužnice, upozoreno je i da se Srbi pozivaju na mnogobrojne nepravde u prošlosti i sadašnjosti, kako bi opravdali svoje pretenzije na Kosovo, uz napomenu da je glavna pritužba srpskih nacionalističkih krugova bila da je Srbija oslabljena Ustavom iz 1974. godine. Amandmani na Ustav, koji su usvojeni početkom 1989, po oceni Tužilaštva, oduzeli su Kosovu veći deo pokrajinske autonomije, uprkos tome što se većina Albanaca, poslanika u Skupštini Kosova, "uzdržala od glasanja".

Ovaj prilično skroman istorijski prilog kosovskoj optužnici, Tužilaštvo je znatno pojačalo predlogom da se pred sudom sasluša svedok Odri Bading i njen ekspertski izveštaj o istorijskoj pozadini srpskog nacionalizma. Badingova se, kao sudski veštak, pojavila pred pokojnim sudijom Ričardom Mejom 23. i 24. jula 2003, kada ju je zamenik glavnog tužioca DŽefri Najs predstavio kao doktora sa Harvarda, gde je 1998. godine odbranila tezu "Srpski intelektualci i nacionalno pitanje". Kao nameštenik Ambasade SAD u Beogradu, između 1987. i 1990. godine, uz produbljivanje znanja iz srpske istorije, naučila je i jezik.

Amerikanka je, na poziv haškog tužilaštva, pripremila izveštaj pod naslovom "Srpski nacionalizam u 20. veku, istorijska pozadina i kontekst". Kasnije će se ispostaviti da je, u njemu, na više mesta, odstupila od svojih stavova u disertaciji.

SVEDOCI I EKSPERTI

VRHUNSKI srpski intelektualci, koji su se dosad pojavili u Hagu kao svedoci odbrane, nemaju svi isti status. Prof. dr Smilja Avramov bila je "običan" svedok, kao osoba iz Miloševićevog ekspertskog tima tokom mirovnih pregovora, isti status imao je i akademik Mihajlo Marković, kao neposredni učesnik događaja tokom raspleta jugoslovenske krize, kao i Kosta Mihajlović, jedan od direktnih autora žestoko napadanog Memoranduma SANU.

Za razliku od ovih neposrednih svedoka, prof. dr Slavenko Terzić i akademik Čedomir Popov došli su u Hag kao eksperti za istoriju, isto kao što je svojevremeno Tužilaštvo dovelo dr Odri Bading.