Slaba haška tužba

Piše: Miroslav ZARIĆ
DOLAZAK srpskih akademika i istoričara u Hag i njihovo svedočenje pred Haškim tribunalom, Slobodan Milošević je iskoristio da direktno napadne i poljulja neke tačke optužnice, koje upućuju na kolektivnu krivicu srpskog naroda, tokom raspleta jugoslovenske krize.

Jedna od njih bila je tačka 55. tzv. bosanskog dela jedinstvene optužnice, u kojoj Karla del Ponte kaže i sledeće: "Rezultati izbora održanih u novembru 1990. značili su da SDS, kako vreme bude odmicalo, neće moći mirnim putem da zadrži Republiku Bosnu i Hercegovinu u onome što je postajalo Jugoslavija pod srpskom dominacijom."

Zakačivši se upravo za ovu poslednju reč, optuženi je iskoristio prisustvo akademika Mihajla Markovića u sudnici, da raščisti sa tvrdnjom glavnog tužioca o Jugoslaviji pod srpskom dominacijom.

- Kakva je to vrsta dominacije bila? - upitao je svedoka.

- Bez sumnje nikakva - odgovorio je Marković. - Sve vreme posle Drugog svetskog rata, u Jugoslaviji je postojala tzv. neprincipijelna koalicija Hrvata, Slovenaca, Makedonaca, Muslimana, bosanskih Muslimana, i tako dalje i dve pokrajine, Vojvodine i Kosova.

SRBIJA je, nastavio je Marković, uvek bila u manjini, bilo to pet prema tri, od ukupno osam glasova, kada se u kolektivnom "šefu" države, odnosno Predsedništvu SFRJ, odlučivalo o vitalnim pitanjima. Nekad je ovaj odnos snaga iznosio čak i sedam prema jedan.

- Zbog toga nema sumnje oko bilo kakve srpske dominacije - naglasio je Marković - iako takve tvrdnje potiču iz ranijih vremena. Srbija nije mogla da dominira zbog same činjenice da je ekonomski bila slaba, a njen razvoj još sporiji.

- Ko je bio na čelu Saveznog izvršnog veća ili ako hoćete federalne vlade? - insistirao je dalje Milošević.

- Ante Marković, koji je bio Hrvat.

- A ministar inostranih poslova?

- Budimir Lončar, takođe Hrvat.

- Ko je bio ministar odbrane i na čelu vojske?

- Veljko Kadijević, isto tako polu-Hrvat.

Svedok je energično demantovao i opravdanost termina "srpski blok", koji se često pominjao u sudnici, a odnosio se na Srbiju i dve pokrajine. Taj blok, objasnio je Marković, niti je zajedno glasao, niti je bio blok. Srbiji bi se, dodao je, ponekad pridružila Crna Gora.

Saglasnost svih republika i pokrajina, predočio je svedoku Milošević, zahtevala se i u Skupštini Jugoslavije, gde je svako mogao da zaustavi donošenje neke odluke. Marković je protumačio, kao elementarno odsustvo demokratije u Saveznoj skupštini, to što u njoj nije postojalo Veće građana, koje bi obuhvatalo predstavnike svih građana i u kojem bi Srbi, kao najbrojniji, imali veći broj poslanika.

Sličnu, a po srpski kadar možda i goru situaciju u saveznim vlastima, sredinom 1991. godine, Mihajlo Marković je, opet vođen pitanjima optuženog, predstavio i u bivšem jugoslovenskom vojnom vrhu. Od 16 članova, pobrojao ih je poimence, jedan je bio Jugosloven, dvojica Srbi, ali jedan od njih iz Bosne, osmorica Hrvata, po dvojica Slovenaca i Makedonaca i jedan Musliman:

- Većina ljudi koji su se borili protiv okupatora bili su Srbi, ali je Titova politika, a isto tako i vojnog rukovodstva, bila da srpski oficiri napreduju u službi što sporije, a Slovenci, Hrvati, Makedonci i drugi što brže. Ako pogledate u vojno rukovodstvo, srpski generali su stvarno bili daleko od toga da budu dominantni.

DRUGA tačka optužnice, koju je Milošević rušio ispitivanjem svojih svedoka akademika, odnosila se na način kako su izglasani amandmani na Ustav Kosova u proleće 1989. Karla del Ponte, tvrdila je da je, nakon toga, nezvanično albansko rukovodstvo sledilo politiku nenasilnog građanskog otpora i počelo da uspostavlja sistem nezvaničnih, paralelnih institucija u oblasti zdravstvene zaštite i obrazovanja.

Sam događaj usvajanja amandmana, glavni tužilac Tribunala opisala u tački 81. optužnice:

"Skupština Kosova sastala se 23. marta 1989. godine u Prištini i izglasala usvajanje predloženih ustavnih amandmana, pri čemu se većina kosovskih Albanaca uzdržala od glasanja. I pored toga što nije postojala potrebna dvotrećinska većina u Skupštini, predsednik Skupštine je proglasio da su amandmani usvojeni. Skupština Srbije je 28. marta 1989. izglasala usvajanje ustavnih promena, čime je praktično ukinuta autonomija data Ustavom iz 1974. godine."

- Tvrdim da je ovo ovde u optužnici laž? - pročitao je akademiku Mihajlu Markoviću ovaj pasus optuženi.

- Činjenice su sledeće - uzvratio je svedok. - Ukupan broj delegata iznosio je 190, od kojih je 180 bilo prisutno. Deset glasova bilo je protiv, četvoro uzdržano, a 166 je glasalo u korist amandmana. Nije tačno, dakle, da se većina Albanaca uzdržala, kao i da nije postojala dvotrećinska većina, jer dve trećine od 180 iznosi 127 i, najzad, nije istina da je ovim opozvana autonomija, već samo izvesne karakteristike suverenosti pokrajine.

Akademik je objasnio da je pokrajina mogla da uloži veto na određene odluke federalnih institucija i da, iako je bila deo Srbije, mogla je da samostalno odlučuje na saveznom nivou. U jednom momentu, na ovom nivou, bio je i njen predstavnik kao predsednik cele države.

TITO I ALBANCI

GOVOREĆI o krizi na Kosmetu 1968. godine, Mihajlo Marković je opisao kako ih je pokojni Josip Broz tada brzo i lako umirio:

Albanci su zahtevali da dobiju sopstvenu nezavisnu republiku, a situacija je bila takva da manjina, koja je već posedovala svoju matičnu državu, ne može da dobije još jednu, što je bio razlog zašto je Tito to odbio. Oni su se, posle toga, okrenuli masovnim uličnim demonstracijama, zahtevajući status republike. Tito je jednostavno izveo dve divizije, koje su odmah smirile situaciju. Uopšte nije bilo krvoprlića, niti borbe i ljudi su se smesta povukli. O ovome je veoma malo zabeleženo, niti se za to znalo.

Svedok je objasnio da se Tito nikad nije složio idejom da se Albancima da status republike. Oni su, dodao je, imali svoju autonomnu pokrajinu, sva prava koja uživaju manjine, ne samo kulturna, već i politička, ali im Tito nikad ne bi dao posebnu republiku, jer je ona definisana kao posebna država.