Mit o velikoj Srbiji

Piše: Miroslav ZARIĆ
VELIKA Srbija bila je austro-ugarski mit, kojim je dvojna monarhija nastojala da onemogući stvaranje srpske države u njenim istorijskim granicama.

Kad je izrekao ovakvu svoju ocenu o najčešće pominjanoj optužbi na suđenju Slobodanu Miloševiću, profesor evropske istorije iz Novog Sada akademik Čedomir Popov, objasnio je da su Srbi, u 19. veku, baš kao i drugi evropski narodi, težili da ujedine "sve srpske zemlje", odnosno teritorije sa srpskom većinom stanovništva.

- Austro-Ugarska je u tome - nastavio je ovaj akademik - videla opasnost po svoj prodor na Balkan i stoga je, od legitimnih težnji Srba da se ujedine, stvorila mit o velikoj Srbiji. Politička kampanja protiv "velikosrpske" ideje traje i dan-danas, a sprovodile su je razne velike sile, u skladu sa svojim interesima.

SUGESTIJA SAVEZNIKA

ZASLUGU za izuzetno ubedljiv ishod svedočenja akademika Čedomira Popova, dobrim delom delio je i okrivljeni, koji je pitanjima - da li je Srbija ikad dobila priliku da realizuje ovakav plan - naveo poznatog istoričara da, u jednom trenutku, izgovori sledeću rečenicu:

- Prvu i jedinu pravu ideju o stvaranju "velike Srbije" sugerisale su savezničke sile u Prvom svetskom ratu. Velika Britanija i Francuska ponudile su više nego što su Srbi ikad dotle imali: Bosnu, Srem, istočnu Slavoniju, Banat i deo Dalmacije. Srbi ovo nisu prihvatili, već su išli za svojim ratnim ciljevima iz Niške deklaracije.

Ovaj svedok odbrane, koji je prethodno više puta negirao da su zvanične srpske vlasti ikada imale na umu stvaranje velike Srbije, objasnio je da je ponuda saveznika bila obešetećenje za ono što je nuđeno Bugarskoj - da ne uđe u rat na strani Austrougarske i Nemačke, a Italiji - da pređe na stranu Antante. Prof. Popov je dodao da su se Srbi opredelili za zajedničku državu sa Hrvatima i Slovencima i odrekli se, zarad nje, svog dotadašnjeg priznatog međunarodno-pravnog subjektiviteta:

- Ta je ideja zahvatila veoma širok krug ljudi u hrvatskoj i slovenačkoj javnosti, koji su hteli da izbegnu da se nađu na gubitničkoj strani i teritorijalne pretenzije Italije i to je bilo pretvaranje gotovine u nesiguran kredit - odgovorio je Popov, nakon što je prethodno naglasio da je ideja o Srbiji kao stegonoši za stvaranje jedinstvene države bila hrvatska i da se na nju u Srbiji gledalo sa rezervom. - Ta ideja je zahvatila veoma širok krug ljudi u hrvatskoj i slovenačkoj javnosti.

Nastavljajući ubeđivanje - da "velika Srbija" nikad nije bila ni njegov cilj lično, niti zemlje na čijem je bio čelu - Milošević je najpre isposlovao od svedoka odgovor - da se, pri stvaranju svake tzv. "velike" države, podrazumeva njena teritorijalna povezanost - a potom predočio Popovu Kutiljerove i Vens-Ovenove mape. Objasnio je da su se on i Srbija upravo zalagali za ostvarenje oba dokumenta, koja su predviđala, pod okriljem UN, podelu teritorije između sva tri naroda:

- Poznato vam je da sam podržao oba ta plana i recite mi da li je moguće da neko istovremeno planira "veliku Srbiju" i podržava te planove?

- Ostvarenje plana "velike Srbije" ovakvim mapama je besmislica, jer zašto bi se "plavi šlemovi" zalagali i borili za stvaranje "velike Srbije"? - odgovorio je svedok.

Odrečan odgovor akademika o postojanju velikosrpskog hegemonizma, u periodu od 1991. do 1999. godine, uz izuzetke govora lidera SPO i SRS, Milošević je iskoristio i da Popov potvrdi - kako je SPS uvek upućivala apele za smirivanje stanja i nikad nije bila ratnohuškačka. A kad je optuženi naveo svedoka da pomene aktivnost "Srpske garde" i pretnje Vuka Draškovića svima "koji budu nosili zelene zastave SDA", ovaj mu je potvrdio da je lider SPO tada bio najžešća opozicija njegovoj vlasti.

BRKANJE POJMOVA

TREĆEG dana svog svedočenja, nakon serija strpljivih odgovora na unakrsna pitanja zamenika glavnog tužioca DŽefrija Najsu o ostvarivanju ideje tzv. "velike Srbije", akademik Čedomir Popov nije uspeo da se uzdrži i ne postavi sledeće pitanje sudskom veću:

- Ne znam koliko Srbija treba da bude mala, da ne bi bila velika?!

Svedok odgovor, naravno, nije dobio, ali je Najs bio izuzetno uporan da dokaže kako se ova ideja neprestano motala po srpskim glavama, pokušavajući da to ilustruje ne baš uspešnim primerima. Pogotovu što je često brkao Srbiju i Jugoslaviju.

- Srbi su oduvek hteli objedinjenu državu? - predočio je svedoku tužilac. - Do 1990. godine oni nisu hteli da tolerišu federaciju, već državu koju bi oni kontrolisali?

- To nije tačno - odgovorio je Popov. - Srbija nikad nije kontrolisala ceo prostor.

U žustrom dijalogu koji je usledio, Najs je dokazivao da je Srbija dotle imala "dominantan položaj koji je gubila", što je i bio uzrok sukoba. Popov je, međutim, tvrdio suprotno i objasnio da je stereotip o "srpskoj hegemoniji" bio upravo oruđe onih koji su razgrađivali zajedničku državu.

Nastojeći da pošto-poto pripiše Srbima ostvarivanje "velike Srbije", Najs je potegao niz geografskih karata, između ostalih i jednu iz 1916. godine povodom pregovora Italije sa saveznicima da pristupi Antanti. Na njoj su bile vidljive teritorijalne ponude Srbiji, kao kompenzacija za ono što je, na njen račun, ustupljeno Italiji.

- To je tačno, ali to je bio predlog saveznika, a ne Srbije - objasnio je Popov.

- Ali, ako bi se bilo ko 1990. godine pozivao na ovakve karte, to bi bilo zalaganje za "veliku Srbiju", zar ne? - insistirao je tužilac. - Običan čovek, na ulici u Beogradu, na primer. Šešelj je žestoko govorio o "velikoj Srbiji" i privlačio ljude za to?

- Važno je ko, a ne bilo ko, ali ne vidim kakve to ima veze sa optuženim. On je, naime, bio na vlasti, a Šešelj je bio samo politički agitator.

- Znate li koliko je Britanaca agitovalo za kolonijalno carstvo i treba li ih pozvati zbog toga na odgovornost? - dobacio je Milošević.

Predočavanjem više karata sa označenim teritorijama gde žive Srbi van Srbije, Najs je insistirao na odgovoru - da li bi njihovo povezivanje značilo stvaranje "velike Srbije" - ali je Popov energično odgovarao odrečno.

SAMO JEDNOM
AKADEMIK Popov je, apsolutno negirajući postojanje bilo kakve zvanične politike stvaranja "velike Srbije", dopustio mogućnost izuzetaka, ali i naglasio da su oni bili marginalni. Jedan je bio 1912. godine:

- Kao ratni cilj tada je postavljen izlaz na Jadran, da bi se izbeglo da Austrougarska, kad god joj se prohte, može da zatvori Srbiji svoje granice. Srbi su tražili deo severne Albanije, ali velike sile to nisu dozvolile, a onda su Srbi hteli da uzmu deo Makedonije i podele je između sebe, Bugarske i Grčke. U to vreme makedonska nacija još nije postojala.

Ovaj svoj "greh" kako je Popov nazvao ovakav potez, srpski narod je "okajao" time što je, upravo na teritoriji koja je pripala Srbiji, nastala makedonska nacija i država, dok u Bugarskoj i Grčkoj Makedonaca jednostavno - nema.