Otac - užasan šef

Piše: Suzana Rajić
BRITKOG uma, ali i jezika, Đorđević je vodio mnogo javnih polemika u mlađim godinama. Mislio je, kako kaže, "da će svet propasti" ako odmah ne uzvrati na svaki napad. Analizirajući takvo svoje ponašanje u starosti, uviđao je da je suviše žurio u susret megdanima koji su se, uz malo prisebnosti, mogli izbeći bez pretrpljenih posledica. Decu je savetovao da uvek dobro porazmisle pre nego što ikome u ljutnji bilo šta kažu, ili napišu. Iz te pouke može se zaključiti da je Đorđević bio svestan mnogih neprijatnosti u koje ga je uvlačilla "bujna" temperamentnost.

"Ta moja osobina", objašnjavao je jednom prilikom sinu, "kriva je što sam mnogo koješta napisao, što bih sada voleo da nije napisano". Žustrina kojom su se odlikovali njegovi odgovori, pisani uvek na brzinu i bez "slegnutih" misli, bili su oprečni njegovi analitičnost, postupnost i sistematičnost u radu. Ti javni istupi stvorili su o njemu sliku narogušenog čoveka, koji bez milosti napada protivnike i goni ih do uništenja. Naličje njegove duše, međutim, nije bilo ni upola tako surovo. On je bio čovek koji je uvek smeo, čak morao, javno reći ono što je smatrao pogrešnim, nepravednim, ali i ispravnim i nužnim. Na to je bio spreman, bez obzira na posledice, koje su, kao na primer gubitak državne službe, mogle stići ne samo njega, nego i njegovu porodicu.

Kao nemački đak, Vladan Đorđević je čitavog života prilježno ispunjavao svoje dužnosti i obaveze. Kada je to bilo potrebno, znao je da radi i do četrnaest sati dnevno, da bi završio posao koji je sebi zadao. NJegova životna krilatica "Laboremus" načinila ga je netipičnim žiteljom Balkana.

UPRKOS svojoj pozamašnoj telesnoj težini, Đorđević nikada nije ispoljavao ni trunke lenjosti na poslu. Kada bi se našao na dužnosti bez konkretnih zadataka, sa gnušanjem je premišljao kako će, ne svojom krivicom, postati "balkansko-pravoslavna privilegisana leniština". Pola u šali, izjavljivao je da, kad bi znao da će ostati narednih deset godina tako besposlen, on bi izvršio samoubistvo. Nerad ga je potpuno umrtvio. Takav je ostao i u poodmaklim godinama. Važno je istaći da Đrođevićev optimizam u poslu i životu nije poticao iz lakomislenog karaktera, niti iz verovanja da je do uspeha lako doći. Naprotiv, izvorište mu je u mudrosti i pokretačkoj sili njegove ličnosti.

Orijentalni "javaš" u Carigradu, zbog koga je sve išlo usporeno i bez hitnje, bio je izvor velikog Đorđevićevog negodovanja. Đorđević je iznad svega cenio prusku tačnost, a sebe je terao da je se strogo pridržava. Držeći za elementarnu pristojnost odgovoriti na svako primljeno pismo, nikada mu se nije dogodilo da je bilo koga ostavio bez odgovora. Najstarijeg sina je od rane mladosti vaspitavao da nije dovoljno što mu je majka čista Švabica, nego da je i radom neophodno pokazati da ima u sebi germanske krvi. NJegovo obeležavanje rečju "orijentalnom" sve ono što je loše, sporo, neefikasno, govori da je ideal Vladanu Đorđeviću bila nemačka preciznost i da je prezirao balkanske manire, pre svega u odnosu prema poslu i obavezama, kao i u međuljudskim odnosima.

Što se tiče stava Vladana Đorđevića prema potčinjenim činovnicima on jeste bio starokovan, dosta strog i zahtevao je striktno pridržavanje službenih pravila o odnosima naređenog i podređenog. Lenjost, neposlušnost, a uz to i drskost nižih činovnika, naterali su naprasitog poslanika da se zainati i da svima dokaže gde je čije mesto. Đorđevićevi aršini su bili jedinstveni i prema svima isti, uključujući i njegove sinove koji su bili zaposleni u poslanstvu.

KADA je trebalo da njegov najstariji sin dođe u poslanstvo za pisara, otac ga je upozorio da predhodno preispita sebe: da li može da sluša šefa kakav je on, ili da traži kakvo drugo mesto, ako nije siguran da će izdržati odnose u kojima će on, kao otac, morati prema njemu da bude još stroži nego prema ostalim činovnicima. Vrlo je zanimljivo kako je rođeni sin opisao oca u ulozi šefa:

"Ti si jedan užasan šef, nervozan i nestrpljiv čovek sa svim mogućim manama, ali opet svi se nekako zgodnije osećamo i nekako drukčije posao ide kad si ti tu".

Đorđevićeve ideje su bile u perfektnoj korelaciji sa njegovom radnom energijom. Sve poslove koje je u životu obavljao, činio je to sa čvrstom voljom da ih dovrši do kraja i, kada je to zavisilo samo od njega, u tome je uvek uspevao. Zanimljiva je njegova opaska o mentalitetu Srba, koju je poredio sa plekanom furunom, koja se brzo zagreva, ali brzo i hladi. NJegov karakter je bio sasvim drugačiji. Jednom zainteresovan za rešavanje nekog problema, ili za realizovanje neke akcije, nikada nije odustajao, ma koliko se prepreka nalazilo na putu kojim je krenuo. Upornost, kombinovana sa dobrom organizacijom i znanjem, ali i sa željom za sticanjem novih saznanja, uticali su na to da se Vladan Đorđević izdvoji iz svog okruženja. On je bio erudita bez premca.

(NASTAVLJA SE)