Nade u Milana

Piše: Suzana Rajić
ĐORĐEVIĆEVO opredeljenje je ovde sasvim jasno: postupnim razvitkom doći do građanskih sloboda, sa dinastijom Obrenovića na čelu. Vrlo je zanimljivo kako je on obrazlagao dinastijsko pitanje: "Srbija je sita dinastijskih buna... i ima danas prečih poslova, da i kad bi Srbija mogla zaboraviti na sve što su Obrenovići za nju uradili, opet nikad ne bi mogla da se vraća na ta pitanja". Đorđević je docnije iznova ponavljao i nabrajao štete koje je zemlja pretrpela od dinastijskih prevrata i opominjao da se u interesu budućeg pravilnog državnog razvoja tome mora stati na put.

Đorđević je bio u pravu kada je to tvrdio, jer se za sedamdesetak godina novovekovne egzistencije smenilo čak sedam ličnosti na jednom te istom tronu. Svakako da je u tome ležala katastrofa po Srbiju, jer nijedna od dinastijskih loza nije mogla kako valja da se učvrsti i obezbedi stabilan i pravilan državni napredak koji bi vremenom dostigao ideal evropskih uzora (Francuska i Engleska). Sada, pošto se već Milan Obrenović počeo učvršćivati na prestolu, vezavši svoje ime za krupne tekovine, isticao je Đorđević, ne može se razmišljati o promeni dinasta, jer bi time evolutivni državni procesi doživeli zastoj.

Tako su državni interesi, po njemu, bili u neraskidivoj vezi sa Milanom Obrenovićem. To nije bilo idolopoklonstvo, to je bio praktičan i trezven pogled na stvari, sagrađen iz perspektive gorkih iskustava. Sačuvati trenutnu dinastiju za njega je značilo ne skretati sa puta napretka, koji će vremenom pretvoriti Srbiju u pravu modernu zemlju sa institucijama od reda i ugleda.

TIMOČKA buna u Srbiji svakako je velika prekretnica ne samo za Radikalnu stranku i Milana Obrenovića, već i za Vladana Đorđevića. Demagogija srpskih radikala pokolebala je i poslednju nadu da u njihovoj borbi postoje snage koje vojuju za demokratiju i slobodu. To ga nije navelo da krene udesno, i da usled sve upornije navale radikalizma u Srbiji pripremi teren za praktično-političku promenu njegovih stavova, za "transformizam", koji će kod Đorđevića uslediti tek dolaskom na vladu 1897. godine. Ovako profilisanim političkim stavovima Đorđević se našao na bliskim pozicijama sa kraljem Milanom.

Međutim, od 1880. do početka 1888. godine, odnosi između Milana Obrenovića i Vladana Đorđevića bili su pod stalnom tenzijom. Tokom jedne i po decenije, koliko je proveo u državnoj službi, osim kratkog vremena od 1872. do 1876. i oko 1880. godine, odnosi kralja Milana i Vladana Đorđevića bili su uglavnom loši, ili na tankoj granici podnošljivosti. Posle fijaska u ratu protiv Bugara 1885. Đorđević je umalo zaglavio u zatvoru zbog objavljivanja memoara u kojima je sve merodavne faktore, a među njima i kralja, pozvao na odgovornost zbog poraza na Slivnici. Zašavši u četrdeset treću godinu života, a posle sijaset neprijatnosti s kraljeve strane, on je naumio da iz burnih voda prepliva u mirnu luku domaćeg života.

O BRODOLOMIMA u odnosu sa kraljem nije pričao nikom osim svojoj ženi, "jedinom prijatelju", kako je često nazivao u teškim trenucima. Na kraljeva bockanja, da ne razume kako "kako onako aktivna priroda" može da sedi sasvim mirno, Đorđević je staloženo odgovarao:

"Ah - on je očekivao da će se moja aktivna priroda džapati, larmati, praviti gluposti i, čisto vidim kako mu je krivo što ja sedim s mirom!" dodajući: "On zaboravlja da sam ja navršio 42 godine života i da je prošlo vreme larmanju. On i ne sluti da književni rad od jutra do mraka daje veće uživanje nego sva njegova konačka pompa i očajnička politika".

Kralj Milan nije podnosio kritike i Đorđevićeve primedbe na njegove korake u politici, naljutile su ga. Kujundžićevu listu kandidata za prve akademike u zemlji, kralj je pregledao i svojeručno izbrisao Đorđevićevo ime sa spiska, iako je ovaj od 1869. bio redovni član Srpskog učenog društva i imao je sve kvalifikacije za akademika. Đorđević je svakog dana očekivao novu kraljevu nemilost, da ga penzioniše kao nesposobnog činovnika. I to se dogodilo u februaru 1888. godine.

Politička situacija u zemlji bila je tada veoma loša. Đorđević je na nju gledao kao na "dete naše ekonomne i finansijske politike". Činovnički i trgovački stalež, kojima su se posle pridružile malobrojne seoske gazde, ili bolje reći zelenaši, eksploatisali su "bistrog, ali lenjog" srpskog seljaka koji privređuje isključivo ekstenzivnim sredstvima. Zbog takve eksploatacije, tvrdio je Đorđević, tri četvrtine stanovništva, pretežno seljaka, otišlo je u Radikalnu stranku. Kada je jednog seljaka u Ralji upitao šta je to radikal, ovaj mu je odgovorio: "To su oni ljudi koji traže da manje plaćamo".

(NASTAVLJA SE)