Egzil zbog kralja

Piše: Suzana Rajić
NA železničkoj stanici, umesto ordonansa, dočekao ga je policijski komesar koji mu je preneo poruku kralja da se ne meša u politiku, jer će, u suprotnom, biti uhapšen. Sukob između kralja i njegove supruge sa bivšim predsednikom kabineta počeo je da se rasplamsava. Po kraljevom naređenju, upravnik grada je morao strogo da motri na bivše ministre, posmatra s kim se druže, ko im dolazi, šta rade. Mnogobrojne dostave teretile su ga da se pogrdno izražavao o kralju, kraljici i o novom predsedniku vlade. Kralj je 1. novembra naredio upravniku da pozove "onog Cincarina Vladana" i da mu kaže da on "zna za njegovo konspirisanje i ogovaranje". Pretio mu je da će ga javno optužiti za zloupotrebe u službi, ali i za veleizdaju.

Upravnik grada Božo Maršićanin, kaže da mu je bilo mnogo teško da izvrši ovu kraljevu naredbu jer je cenio Đorđevića kao pravdoljubivog čoveka. Ipak, morao je da ga pozove i da mu kraljeve poruke saopšti. Na jednu po jednu Đorđević je, kaže Maršićanin, odgovarao hladno i sa puno takta, i to u trećem licu:

- Da doktor Vladan nikada nije "konspirisao" protiv Obrenovića, pa da to neće činiti ni ubuduće. Kao opravdanje, naveo je da nema za čiji račun to da radi - sigurno ni za Karađorđevića, ni za Nikolu Petrovića, ali ni za kralja Milana jer zna da kralj nikada neće krenuti na svog sina. Nikada nije pretio nikome prevratom, jer bi prevrat upropastio zemlju u kojoj i on ima dece i imanja. Posebno je istakao kako nikada nije govorio za kralja da je "šašav i nesposoban za vladu", jer bi time omalovažio sebe, pošto je pune tri godine "preuznosio" kraljevu pamet i sposobnost, i da takvo političko samoubistvo on nije u stanju da izvrši.

ŠTO se tiče "bljuvotina" koje kralj daje da se štampaju po novinama, on moli kralja da podigne optužnicu protiv njega. Svoju izjavu Đorđević je završio rečima: - Ja vas, gospodine upravniče, molim, recite gospodaru da ga doktor Vladan moli, neka ga za sve njegove krivice, koje se sad iznose, stavi pod sud, to i Vladan želi...

Silina kraljevih uboda bila je prejaka. Kralj je naručivao u štampi najbezočnije napade protiv Đorđevićeve vlade i kralja Milana. "Mali žurnal" je u septembru i oktobru 1900. donosio seriju članaka pod nazivom "Vladanovština". Oni su sledeće godine preštampani u zasebnu knjigu sa podnaslovom "Slike iz političkog i društvenog života u Srbiji od 1856. do 9. jula 1900, a naročito za vreme poslednje trogodišnje crne Vladanovštine". NJihov autor je Boža Savić, vlasnik lista, kojem se Đorđević zamerio još davne 1881. godine, kada je kao načelnik Saniteta oduzeo stipendiju njegovom bratu zbog nesavesnog izvršavanja obaveza na studijama. "Malom žurnalu su se pridružili "Dnevni list", "Večernje novosti", "Dnevnik".

U tim člancima Đorđević je toliko ružen i napadan, da je, kako kaže, morao da krije te novine da ih ne vide deca, od kojih su dva deteta bila ozbiljno bolesna (Milan i Talica). Uvreda časti naneta je celoj porodici Đorđević, a njen pater familijas ozbiljno se zabrinuo da se kod dece ne poljulja vera u poštenje rođenog oca. Bivši ministar predsednik nazivan je u štampi "pacovom", "neverom", "izdajnikom", "uljezom" i "poslednjim čovekom na svetu". Kralj je hteo sasvim da ga upropasti. Ukazom mu je oduzeo pukovnički čin u vojsci, pošto ga je prethodno, protivno zakonu, penzionisao.

PO Beogradu su lepljeni plakati u kojima je "sa najvećom radošću" pozdravljen kraljev potez, jer su njime "zadovoljeni pravda i čast srpske vojske", a uniforma srpskog oficira skinuta je sa "najpraznijih" grudi. U ovoj paškvili, Đorđeviću se odriče srpska nacionalna pripadnost na jedan krajnje uvredljiv način. On se poredi sa psom koji se ušunjao u Srbiju kao kakva skitnica, sa stranim imenom, tuđim jezikom i odelom, čime se ciljalo na njegovo cincarsko poreklo. Vređano je, na vrlo nizak način, i socijalno i nacionalno poreklo njegove supruge koja je nazvana "vešerkom iz gornje bečke maale" čije su ruke još ispucane od ceđi.

Jednog dana kralj mu je poslao čoveka da mu prenese poruku kako on zna da Đorđević radi za kralja Milana i za - Karađorđeviće. I ovo je bila još jedna u nizu uvreda za njega, najpouzdanijeg obrenovićevca, koji je celog života služio samo pod zastavom njihove dinastije. Život u Beogradu je za Đorđevića postao noćna mora. Sa vrha lestvice, gotovo preko noći, srozao se do dna. Niko mu više nije pisao, niti ga tražio. Jednom od retkih koji ga se setio tih dana, otpisao je: "O, ti, bela vrano, ti!", vidno iznenađen smelošću da bilo ko nazove svojim prijateljem najomraženiju ličnost u zemlji. Đorđević nije hteo više da čeka. Skupio je stvari i krenuo u "dobrovoljno izgnanstvo", kako je nazvao svoje putešestvije koje je trajalo skoro pet godina. Izgleda da je Đorđević od samog početka nameravao da duže ostane u Beču, jer samo to može biti razlog što je od ukućana zahtevao da mu po Vukašinu Petroviću pošalju njegovu ličnu arhivu, koja je, kako kaže, težila oko sto kilograma. Želeo je odmah da sedne i napiše istorijat svoje trogodišnje vlade. Tako je nastalo trotomno memoarsko-istorijsko delo "Kraj jedne dinastije".

(NASTAVLJA SE)