Vazdušni napadi

Piše: dr Miomir Ćosić
ZA sva zlodela i stradanja unapred se pišu scenarija i traži opravdanje i pokriće za ljudske nesreće i patnje. Zato nas sačuvaj Bože njihove humanosti, ljudskih prava, pravde, boljeg života.

Za vreme raspada bivše Jugoslavije, i kasnije u pokušaju rasparčavanja Srbije, stradao je narod celog jednog regiona, a najviše srpski narod.

Tako je posle mnogih pregovora, lažnih dogovra i priprema svetskog javnog mnjenja za opravdanost nasilja i primene moći počelo stradanje naroda Kosova i Metohije, naroda cele Srbije.

Bio je lep sunčani dan tog proleća, 24. marta 1999. godine, kada je počeo vatromet užasa. Bio sam na Ortopedskoj klinici KBC "Priština" kao i svakog dana do tada, kada je oko 10 sati pre podne došao potpukovnik dr Aleksa zvani Soko da me obavesti da se u toku dana javim na aerodrom "Slatina". U razgovoru mi je napomenuo da se očekuje da će NATO bombardovati Kosovo i Metohiju, ali i celu Srbiju, kao što su nagoveštavali još oktobra 1998. godine.

Oko 15 sati stigao sam na aerodrom. U zgradi stacionara aerodroma "Slatina" zatekao sam skoro celo društvo iz oktobra prošle godine.
- Kako si bata-Ćole - pozdravili su me prisutni. - Izgleda da će ovo bombardovanje biti ozbiljno.

- Kakva mi je pa ovo maskirna uniforma, kad ste me odmah prepoznali. Ja pomislio da ćete se zapitati ko je ovaj novi mladi vojnik, a vi ništa.

Pošto nisam shvatao ozbiljnost situacije u vezi sa bombardovanjem našalio sam se:

- Ne verujem da će nas tetka "NATA" bombardovati, ali u svakom slučaju moramo biti spremni.

POSLE kratkog razgovora, svi smo otišli u podrum ispod vojničkog restorana, gde je bila smeštena operaciona sala, da proverimo opremu i sanitetski materijal. U ovom delu nalazilo se i sklonište u slučaju napada.

Posle provere izašli smo ispred ulaza na svež vazduh i rasterećeni posmatrali zalazak sunca. Bio je to čudan prizor. Nebo iznad nas imalo je boju morskog plavetnila, a na mestimma gde je dodirivalo okolna brda bilo je crveno kao da je krvavo. Možda je to bio znak ili upozorenje sa neba da će uskoro u ovom delu sveta biti prolivena srpska krv po ko zna koji put posle Kosovskog boja.

Posle večere, nešto pre dvadeset sati, svi smo sedeli ispred stacionara, kada se odjednom začuo zvuk sirene za vazdušni napad.

- Svi u sklonište! Naredio je potpukovnik dr Aleksa - Soko. Bata-Ćole, Mile i ja ostajemo u stacionaru.

Osim nas trojice ostali su bez žurbe otišli u naše sklonište koje je bilo udaljeno do stacionara nešto više od stotinak metara.

Počelo je bombardovanje. Skočili smo kao opareni sva trojica. Nekoliko trenutaka stajali smo zbunjeni i nemi, a onda smo žurno izleteli napolje. Nismo bili svesni bolne istine da je rat počeo.

- Brzo između kupatila i useka u brdašcu - naredio je naš komandant.

To je bilo naše malo sklonište pod vedrim nebom, kao neki prirodni rov u useku brdašca. Buljili smo u nebo dok je sve oko nas podrhtavalo od snažnih detonacija. Još dve "tomahavk" rakete blesnuše na horizontu i svetleći se približiše aerodromu. Sa zemlje su zapucale prage i boforsi. Naše "strela rakete" pošle su u susret "tomahavcima".

- Lezi, ne stoj kao tetreb! Idu u našem pravcu - povikao je potpukovnik dr Aleksa - Soko.

Bacili smo se na zemlju. Prvi "tomahavk" udario je u južni deo aerodroma uz strahovitu detonaciju. Ležeći na zemlji čuli smo zujanje motora rakete. To je značilo da nas je "tomahavk" preleteo. Na oko 300 metara iza nas pogodio je u prvom naletu komandno mesto.

NEPOMIČNI
ZEMLjA se tresla svuda oko nas, a kamenje i komadi zemlje leteli su preko nas u visinu. Ležali smo nepomično na zemlji razbacani kao buseni trave i kamenje. Nismo hteli, i nismo smeli da se pokrenemo.

(NASTAVLjA SE)