Ranjeni raketaši

POSLEDNjI deo puta, nešto više od jednog kilometra, sanitet je morao da prođe kroz šumu do mesta udesa. Na mestu nesreće zatekli su stravičan prizor - delove aviona razbacane na sve strane. Ubrzo su pretraživši teren pronašli telo poginulog pilota ili ono što je od njega ostalo i prebacili ga u sanitetsko vozilo.
Žurili su da se vrate jer je mrak brzo padao, a trebalo se probiti do glavnog puta. Naša ekipa saniteta stigla je na aerodrom kada je već pao mrak. Potpukovnik dr Aleksa Soko i ja preuzeli smo poginulog pilota i prebacili ga na Institut sudske medicine u Prištini.
NATO avioni uveče ponovo žestoko bombarduju i raketiraju aerodrom Slatinu i njegovu okolinu. Naši raketaši su stalno u pokretu i često menjaju položaje, tako da ih je teško otkriti.
Oko 21.00, po mene dolazi major Pera. Odlazimo za selo Livađe, koje se nalazi na putu Priština-Lipljan. Javljeno je da ima ranjenih raketaša. Dok idemo kolima radio vezom stiže obaveštenje da je poručnik Maksa povređen i da je u teškom stanju. Dolazim na mesto događaja i pregledam poručnika. Leva noga mu je, blago rečeno, izmasakrirana. Dosta je iskrvario, a i dalje krvari. Previjam mu nogu i pokušavam da zaustavim krvarenje koje je obimno. Dok smo ga smeštali u vozilo, za samo dva minuta svi zavoji su se toliko natopili krvlju da je ona počela da se sliva sa nosila na pod saniteta. Gumeno crevo, koje mi zovemo esmarh, obmotano oko njegove leve noge ne uspeva da zaustavi krvarenje. Pritiskam rukama u predelu prepone gde prolazi veliki krvni sud - preponska arterija i zaustavljam krvarenje. Velikom brzinom jurimo ka Prištini. Iako je dobio analgetik, poručnik Maksa, ponekad stisne zube i rukom udari o stranu pinca kad naiđemo na rupu na putu. Nemam mogućnosti da proverim puls poručniku, koji i pored pritiska u preponi, još pomalo krvari, jer su mi obe ruke zauzete i svom snagom pritiskam preponu da ne iskrvari. Siguran sam da će izdržati tih petnaestak kilometara do Prištine. Uzdam se u njegovu atletsku građu i mladost. Od stalnog pritiska i neprirodnog položaja u sanitetu ruke mi trnu. Pritisak nikako ne smem da smanjim do bolnice. Konačno stižemo na Ortopedsku kliniku. Činilo mi se da je ovo putovanje trajalo satima.
Ekipa na prijemnom odeljenju dočekuje nas spremna, jer smo im radio-vezom javili da imamo hitan slučaj. Odmah se pristupa reanimaciji i pripremi ranjenika za hiruršku intervenciju. U prijemnoj sali krvne sudove hvataju instrumentima (peanima) i konačno zaustavljaju krvarenje, a zatim poručnika Maksu prebacuju u glavnu operacionu salu. U operacionoj sali zahvaljujući transfuziji krvi i ostalim merama reanimacije, opšte stanje ranjenika se stabilizuje i operacija počinje. Ekipa sastavljena od hirurga, ortopeda i vaskularnog hirurga operiše i pokušava da spasu povređenu nogu.
Dok smo još na Ortopedskoj klinici, dobijamo poziv da su još dva vojnika povređena, ali da nisu u teškom stanju. Sedamo u pinc i vraćamo se u selo Livađe. Stižemo na mesto gde je antiradarskom raketom pogođen radar guseničar, takozvana “mečka”. Pregledamo dva povređena vojnika. Nemaju teške povrede. Samo nekoliko ozleda sa manjim gelerima bez krvarenja.
Previjam vojnike i smeštam ih u pinc. Kako smo bili u blizini pogođene “mečke”, a vojnici nisu bili životno ugroženi, zainteresovalo nas je da pogledamo koliko je “mečka” oštećena. Major Pera i ja penjemo se na “mečku”. Razgledamo je. Baterijska lampa pokazuje nam da je antiradarska raketa pogodila antenu. Nema velikih oštećenja. Ponovo se iz daljine čuje brujanje aviona. Sedamo u pinc i bežimo, jer obično potvrđuju pogodak. Dvojica povređenih vojnika stižu na Ortopedsku kliniku i mi se vraćamo na aerodrom Slatinu.
(Nastavlja se)