Opasan duel

Piše: dr Miomir ĆOSIĆ
OKO dva sata posle ponoći javljaju nam da u Uroševcu ima povređenih. To je grad udaljen od Prištine četrdesetak kilometara. Naše dve ekipe odlaze tamo. Na mestu tragedije zatiču poginulog poručnika i dvojicu povređenih vojnika.

Jedna ekipa prebacuje poginulog poručnika na Institut sudske medicine u Prištini, a druga dvojicu povređenih vojnika dovodi u našu hiruršku ambulantu. Od momenta kada su naše dve ekipe otišle u Uroševac svi smo bili spremni da dočekamo ranjenike. Po prijemu, ranjenike smo obradili i zadržali ih u našem stacionaru, jer su bili u stabilnom opštem stanju. Posle završenog posla vratili smo se u krevet.

Od ranih jutarnjih sati žestoko nas bombarduju sa svih strana. Više se ne zna koliko i koga bombarduju i šta raketiraju. Naši raketaši uzvraćaju. Opasan duel na relaciji nebo-zemlja. Tutnji na sve strane. Posle svakog ispaljivanja raketa, naši menjaju položaje. Imaju oko dvadesetak sekundi da se pomere. Radari nepogrešivo lociraju mesto odakle je ispaljena raketa, zato odmah posle ispaljivanja treba pomeriti opremu na drugo mesto. U većini slučajeva našima to polazi za rukom.

Oko 11 časova pre podne dobijamo hitan poziv da odemo u selo Ence. U momentu poziva stižu nam nova sanitetska kola sa šoferom.

- Ja sam Kepa, šofer ovog santietskog vozila, i raspoređen sam kod vas - predstavlja se.

- Hajde burazeru, prvo, ja sam Bata Ćole, a ovo je stariji vodnik Mile Trnje. Usput ćemo se bolje upoznati, i isprobati kola.

ULAZIMO u kola, a Kepa pita:

- Kuda idemo?

- U selo Ence. Vozi prema aerodromu.

Na pola puta od aerodroma skrećemo u selo Ence. Iznad nas se čuje brujanje aviona. Stižemo u selo, naizgled pusto, kao da nema žive duše u njemu. Idemo kroz seoske sokake, ali ništa ne vidimo od velikog dima. Iz jednog dvorišta izlazi komandant raketaša, potpukovnik Ćira:

- Parkirajte vozilo ispod drveta i odmah se sklonite u dvorište.

Sledi novi napad. Parkiramo sanitet i sva trojica izlećemo iz vozila. Sa potpukovnikom Ćirom ulećemo u dvorište, iz kojeg je malopre izašao. Samo što smo ušli, čuju se detonacije. Nas trojica se bacamo na zemlju pored jednog ambara, a potpukovnik Ćira trči jedno desetak metara dalje do jedne kuće. Viče nam da tri aviona raketiraju selo. Samo što je završio rečenicu, nastao je pravi haos.

Oko nas sve trešti. Zemlja ne samo da podrhtava nego prosto kao da nas diže uvis desetak santimetara. Od gustog dima, zastaje mi dah. Raketa udara u treću kuću od nas. Spuštam glavu i pokrivam lice rukama.

Nastao je pravi pakao. Svuda oko nas čuju se lomljava i pucanje. Na nas pada nekakva prašina i sitni delovi zemlje. Niko ne sme da se pokrene. Posle nekoliko minuta, dugih kao večnost, dižem polako glavu i virim sa strane ambara. U neverici gledam šta se desilo. Treća kuća od nas više ne postoji. Bila je to lepa trospratna kuća.

Pečurka se još nije razišla i zastrašujuće lebdi iznad naših glava. Zid između treće i druge kuće, koji deli dva dvorišta, srušen je. Taj zid je nekada bio viši od dva metra. Ovo je šiptarsko selo i svi zidovi između dvorišta su visoki da niko ne bi mogao da zaviri u njih.

Druga kuća od nas, dvospratna, nema krov i delimično gornji sprat. Nema nijednog prozora. Zid između prve i druge kuće je srušen. Prva kuća ispred nas je delimično bez krova. Neki prozori su ispali, a drugi vise jednim delom okačeni o otvor. Zid koji nas je delio zjapi polusrušen oko metar iznad zemlje. Svuda oko nas razbacane cigle i crepovi.

Brišem prašinu sa lica i okrećem glavu prema Kepi. Kepa leži do mene, a stariji vodnik Mile Trnje tik uz njega. Svi smo pokriveni prašinom. Gledam Kepu, bacaka se nogama, bože me oprosti, kao da je u nekoj agoniji.

ŽIV

- KEPO, jesi li živ?

- Dobro sam. Mislim da nisam povređen.

Kako smo svi već ogluveli od detonacija, vičem Kepi:

- Ša se trzaš kao da si padavičar. Nemoj da me presecaš, a još više da usereš ovaj dan.

(NASTAVLJA SE)