Razoreno selo

Piše: dr Miomir ĆOSIĆ
KEPA gleda čas u mene, čas u starijeg vodnika Mileta i ne može da dođe sebi. Nije mu jasno šta se dogodilo.

- Dižite guzice i brzo u onu nedovršenu kuću.

Ulećemo u nedovršenu kuću. Sedamo u ćoše sobe. Soba nema prozora, pa nema opasnosti da budemo povređeni parčićima stakla. Vadim cigare i nudim ih obojici.

Potpukovnik Ćira naređuje nam da ostanemo još u kući, jer sledi još jedan vazdušni napad. Počinju naleti aviona. Od buke i detonacije ne čuje se ništa. Sedim u ćošku sobe koje se trese kao da će se svakog trenutka srušiti. Kroz otvore gde treba ugraditi prozore ulazi prašina pomešana sa dimom. Skupili smo se u ćošku sobe i ćutimo. Odjednom se čuje velika buka.

Na stotine detonacija oko nas, kao da neko rafalima ispaljuje projektile. Stariji vodnik Mile Trnje se javlja. Jedva ga čujemo od buke.

- Ovo liči na kasetne bombe. Ovoliko detonacija u jednom minutu može biti samo od kasetnih bombi.

Ne znamo koliko je vremena prošlo dok se nije stišalo. Nama je izgledalo kao da traje satima. Čekali smo još nekih desetak minuta ili više dok se nije pojavio potpukovnik Ćira.

- Hajde da obiđemo selo. Vas trojica, u kola, a ja ću pešice pored vozila - kaže nam.

SEDAMO nas trojica napred, jer ovaj sanitet ima tri sedišta u kabini. Selo, malt`ne, celo razoreno. Stižemo do mesta gde je lansirana rampa. Ona je pogođena i gori sva u plamenu i dimu. Nema povređenih u blizini rampe. Svi su se na vreme sklonili. Idemo dalje kroz selo. Usput pitam potpukovnika Ćiru.

- Šefe, one rafalne eksplozije, da li su to kasetne bombe?

- Ne, to je vazdušna tvrđava koja ispaljuje oko 1.200 projektila u minutu. Prosto me čudi što nismo do sada naišli na veliki broj povređenih.

Prilazi nam komandir raketne jedinice i raportira komandantu:

- Nema poginulih, samo su tri vojnika lakše povređena gelerima.

Kada smo završili obilazak sela obratio nam se potpukovnik Ćira.

- Vas trojica možete da se vratite. Oklopnim transporterom prebacili smo trojicu lakše povređenih kod vas između ovih napada. Vas smo ostavili da sačekate glavni udar.

UVEČE nas major Gojko poziva na kafu i kaže da ima za nas veliko iznenađenje. Popili smo kafu i sok, a major Gojko je uključio video-rikorder.

- Sada ću vam pokazati šta sam sve danas snimio. Bio sam na brdu iznad sela Enca, kada je počeo vazdušni napad. Snimio sam ceo napad, od početka do kraja.

Pijemo kafu i gledamo snimak. Na profesionalnom poslu zavideli bi mu i najpoznatiji kamermani i režiseri akcionih filmova. Samo što je ovo snimak uživo. Gledamo šta se sve događalo u toku napada na selo Ence. Gledamo ono što nismo mogli da vidimo, iako smo bili u centru zbivanja. Selo Ence je u plamenu. Brojimo sedam pečuraka.

Čujemo glas majora Gojka:

- Izgleda da su bačene kasetne.

VIDI se podizanje aviona. Ogroman je u odnosu na borbene avione. Sledi ispravka:

- Ovo nisu kasetne bombe, ovo je tanderbolt.

Zaista je stravično. Na stotine i stotine eksplozija, prosto čovek da ne poveruje. Svi ćutimo i gledamo. Priča se nastavlja. Major Gojko silazi sa brda u selo. Snima razrušene kuće. Dve lansirne rampe su u plamenu. Odjednom me podilaze žmarci. Major Gojko snima ambar gde smo ležali za vreme prvog napada. Oko ambara su porušene kuće. Između dvorišta porušeni zidovi. Na sve strane lom. Prosto je neverovatno da nas ništa nije pogodilo od tolikog razbacanog materijala, cigala, crepova i blokova.

Ponedeljak, 24. maj 1999. godine, šezdeset drugi dan bombardovanja

Od jutarnjih časova bombardovanje je učestalo.

MINA

IMAMO dosta sitnih intervencija. Oko 14 časova dovoze nam dva ranjenika. Poručnik i rezervista su u veoma teškom stanju. Vozilo u kome su se nalazili naletelo je na protivtenkovsku nagaznu minu. Prednji deo vozila je potpuno razoren. Detonacija je odbacila potporučnika deset metara iz kabine. Obe noge su mu skoro otkinute. Dok ga transportujemo dobija infuzione rastvore u venu, jer je mnogo iskrvario. Drugog povređenog transportujemo našim drugim kolima za Prištinu.

(NASTAVLJA SE)