Vatromet užasa

Piše: dr Miomir ĆOSIĆ
JAVILI smo osoblju na Ortopedskoj klinici da im dovodimo dva teška ranjenika u kritičnom stanju. Na prijemnom odeljenju preuzimaju ranjenike i odvode ih hitno u operacione sale. Nažalost, potporučniku su morali da amputiraju obe noge. Posle operacije on je u kritičnom stanju, priključen na aparate koji treba da ga održe u životu. Drugi rezervista je takođe u teškom stanju. Ima povredu kičme. Ne oseća i ne pokreće noge.

Naše dve ekipe vraćaju se u bazu. Oko 23 časa dovoze nam povređenog vojnika u besvesnom stanju. Povređeni je plav i otežano diše. Čistimo mu disajne puteve i intubiramo ga. (To je stavljanje cevi ili tubusa u dušnik, kada bolesnik ne može da diše.) Posle intubacije povređeni se veštački ventilira. U teškom i kritičnom stanju prebacujemo ga na neurohirurgiju.

Pre našeg povratka u Bresje, svratili smo na Ortopedsku kliniku da se raspitamo šta je sa teško povređenim potporučnikom. Obaveštavaju nas da je preminuo pre jednog časa. Nisu mogli ništa više da urade.

Sva trojica se ćutke vraćamo u svoje odredište.

Bombardovanje se 25. maja 1999. godine nastavlja.

Iznenada, u naš krug uleće džip sa upaljenim svetlima. Svi istrčavamo napolje. U panici nam kažu da se dogodila tragedija u regionu Glogovca i da ima dosta povređenih i poginulih. Kamion pun vojnika je naleteo na protivtenkovsku nagaznu minu velike razorne moći.

SVE naše ekipe odmah odlaze na mesto nesreće. DŽip ide ispred nas i vodi nas na mesto tragedije. Zatičemo scenu strave i užasa. Izlećemo svi iz vozila. Odmah vršimo trijažu, odnosno određujemo kome povređenom treba prvo pružiti pomoć. Za manje od dva minuta naša vozila odlaze sa četiri ranjenika za Prištinu.

U međuvremenu su stigla još dva sanitetska vozila iz Doma zdravlja. Oba saniteta Doma zdravlja preuzimaju još dva teška ranjenika i hitno ih prebacuju za Prištinu. Do ovog trenutka naša prva ekipa je dijagnostikovala trojicu mrtvih vojnika. Ubrzo pronalazimo još dvojicu poginulih. Na terenu pronalazimo još četvoricu ranjenih vojnika kojima je potrebna hospitalizacija. Ukazujemo im prvu neophodnu pomoć i smeštamo u naša dva preostala sanitetska vozila. Pošto četvorici povređenih vojnika život nije bio ugrožen, organizujemo transport poginulih. Pozvali smo vojnike koji su u stanju da nam pomognu da pokupimo i stavimo u vreće njihove poginule drugove.

Suznim očima prilaze nam mladići da nam pomognu. Poginule stavljamo u vreće i tovarimo u kamion. Petorica drugova leže jedan pored drugog. Kapetan i trojica vojnika odlaze da prebace poginule na Institut za sudsku medicinu u Prištini. Vraćamo se u bazu sa četvoricom povređenih vojnika.

Po dolasku sve ranjene pregledamo, obrađujemo i posle pripreme prebacujemo za Prištinu. Posle prijema naših ranjenika odmah se vraćamo u bazu. U 17 časova dovoze nam vojnika sa prostrelnom ranom na butini. Posle obrade i njega prebacujemo u KBC u Prištini. Kada smo sve završili već je uveliko bio mrak.

Završio se još jedan dan vatrometa užasa.

DANAS su zadušnice.

Ujutru idem na groblje da zapalim sveće ocu i majci. Odlučio sam da idem sam. Nije vreme da još neko iz moje porodice ide sa mnom, jer se u ovim mutnim prilikama svašta dešava. Osećam potrebu da se poklonim i zapalim sveću svima, koji u ovom vatrometu užasa mogu mirno da počivaju.

Avioni nadleću grad i bombarduju okolinu Prištine. Parkiram kola na južnom delu groblja gde je sporedan ulaz. Ulazim u groblje. Prosto ne mogu da verujem. S desne strane sporednog ulaza, u blizini nove kapele nema više groblja, ni mesta gde umrli mogu da počivaju u miru. Svuda se čuje plač i kuknjava. Idem u pravcu kapele i plačem.

MRTVI
SCENE gore nego u najstrašnijim filmovima. Ovako nešto čovek ne bi mogao ni da zamisli. Zar smo dotle došli, da ne ostavljamo ni mrtve na miru. Šta su nam oni krivi? Zašto diraju večne kuće naših pokojnika? Surovo je, monstruozno rušiti groblja.



(NASTAVLJA SE)