Civilne mete

Piše: dr Miomir ĆOSIĆ
UJUTRU, u četvrtak, 3. juna 1999. godine, dolazi po mene mlad major Boža da idemo u selo Vragoliju gde je raketirana naša baza. Sedamo u kola i polazimo.

Pitam mladog majora Božu da li ima povređenih.

Odgovara mi:

- Nema, Pera mi je javio da nema povređenih. Idemo da vidimo šta se dogodilo.

Kada smo stigli u selo Vragoliju, zatičemo majora Peru kako sedi na stolici ispred prizemne kuće gde je komanda. Kada nas je ugledao smeje se i kaže mladom majoru Boži:

- Kada sam ti javio da smo gađani, iako nema povređenih, bio sam siguran da ćeš sa Bata Ćosom odmah da doletiš.

Pijemo kafu i priča nam šta se zbilo. Svi su sedeli u sobi kada je odjeknula strahovita eksplozija. Stavili su vojničku ćebad na prozore, odnosno, zakucali su ih za futere prozora s unutrašnje strane, da bi zamračili sobu. Kada se desila eksplozija ćebad su zadržala parčad stakla, tako da niko nije povređen.

Izašli smo iz kuće i otišli u susedno dvorište. Dvospratna kuća je polusrušena. Krova takoreći nema, samo velika rupa na njemu. Suprotni zid dvospratne kuće, gde su nekada bili zidovi, ne postoji. Vidi se da je raketa probila krov, prvi sprat, prizemlje i eksplodirala u podrumu. To je razlog što niko nije povređen u susednoj kući.

U SUBOTU, 5. juna 1999. godine, prepodne je bilo veoma lepo i sunčano.

Doktor Zoki Šerif pere i licka svoju zelenu "zastavu". Doterao je kola kao mladu pred udaju. Parkirao gospođicu "zastavu" ispred ulaza u našu hiruršku ambulantu na mestu gde obično sedimo. Zavitlavamo ga da skloni kola u hlad da ne izblede, a on nam odgovara:

- Gledajte kakva je lepotica moja devojčica.

Ušli smo svi da ručamo. U pola ručka odjeknula je strahovita detonaicja, pa smo pomislili da se zgrada saniteta ruši. Posle eksplozije čujemo učestalo dobovanje po krovu. Kada smo izašli, zatičemo kola dr Zokija Šerifa sa udubljenim gepekom i gelere rasute svuda oko njih, na mestu gde smo uvek sedeli kada nismo imali posla.

Raketa je udarila u jednu livadu iza naše zgrade. Završio se i ovaj dan.

Nedelja, 6. jun 1999. godine, sedamdeset peti dan vatrometa užasa. Avioni u nedelju lete na velikim visinama, tako da se jedva vide.

SEO sam u kola i otišao u crkvu Sveti Nikola u Prištini. Na službi nas je bilo dosta u vojničkim uniformama. Otac Miroslav posle službe održao je opelo za sve poginule u ovoj "humanitarnoj akciji" zvanoj "Anđeo", trećem činu balkanske tragedije.

Na putu ka kući stao sam u centru Prištine da izađu trojica vojnika, koje sam povezao iz crkve. Pošto sam parkirao kola na parkingu robne kuće Grmija, izašao sam da se posle dužeg vremena prošetam gradom. Znao sam da neću videti ništa lepo. Preko puta pozorišta glavna pošta bila je u jadnom stanju. Svi prozori su polupani. Na mnogim kancelarijama nije bilo zidova, tako da se video polupan i spaljen kancelarijski nameštaj. Iza pošte u starom delu Prištine sa kućama u čaršijskom stilu sve je razoreno. U ovom delu grada ispod ruševina svojih kuća ostalo je dosta starih Prištevaca.

Da li je ovo još jedna kolateralna šteta?

Ova prokleta rečenica može da se prevede na sve jezike sveta kao: zločin nad nevinim civilnim stanovništvom.

Ono što sam čuo od svojih starih Prištevaca, šokiralo me je. Na stabilizatoru rakete je pisalo - u prevodu na naš jezik: "Svi ste mrtvi". Poslale su je zemlje koje sebe smatraju kolevkama demokratije na ovoj zemaljskoj kugli.

GROBLJE
ČUJEM kuknjavu i plač. Idem prema grupi ljudi. Idem da zapalim sveću detetu koje je umrlo od leukemije, koje sam vodio u Beograd u nadi da ću mu spasti život. Nisam uspeo. I ranije sam palio sveće i obilazio Ivanov grob i s tugom gledao njegov topao pogled sa slike na spomeniku.

Tražim Ivanov grob i sa užasom zaključujem da ga nema. U krugu od pedeset metara vidim veliki krater. Grobovi ne postoje. Oko njih razbacana zemlja. Na mnogo mesta vide se delovi sanduka i pokojnika. Kosti pokojnika razbacane su svuda okolo, jer osoblje groblja nije imalo vremena da ih pokupi.
(NASTAVLJA SE)