Nemir mira

Piše: dr Miomir Ćosić
POVREMENO se, u ponedeljak, 7. juna, čuju detonacije iz pravca aerodroma i Belaćevca.

Najverovatnije se NATO avijacija oslobađa smrtonosnog tereta iz bezbednosnih razloga. Realno gledano sedamdeset šest dana dejstava NATO avijacije, sa oko 1.200 borbenih aviona u vazduhu i na hiljade tona smrtonosnog tereta izbačenog na jednu balkansku zemlju, malu i po površini i po broju stanovnika, nije donelo ništa drugo do mnogo žrtava, ubijenih ljudi, žena i dece, razaranja mostova, kuća, fabrika, puteva, vozova i autobusa punih nedužnih putnika.


Utorak, 8. jun 1999. godine, miran dan od ranog jutra. Sigurni smo da se nešto dešava, ali šta? Okupljeni smo. Sinoć je u Kumanovu potpisan mirovni sporazum. Svi smo, blago rečeno, zbunjeni. Nema nikakve radosti što je, Bogu hvala, prestao ovaj vatromet užasa.

Istovremeno se oseća sreća-nesreća, radost-tuga, i nekakvo teško i veliko razočaranje. Suviše se brzo sve menja bez objašnjenja. Stižu poluinformacije, a one su opasnije od laži. Za sada samo znamo da je vatromet užasa prekinut i da je krvoproliće prestalo, ali dokle?

U BRESJU, gde smo locirani, prava panika stanovništva. Svi plaču, pakuju se i spremaju u beg. Stalno ponavljaju ako ne istu, a ono veoma sličnu rečenicu:

- Ne ostavljajte nas na milost i nemilost Šiptarima. I mi idemo sa vama.

Slušamo ovakve komentare, saginjemo glavu i ćutimo. Šta ima da se kaže narodu koji je u nama i jedino u nama video spas za vreme vatrometa užasa. Neka nam Bog oprosti.

Dobijam naređenje da se spremim i da budem u pratnji reketnog puka, jer se povlačimo sa Kosova i Metohije. Spremam se. Nešto mi se steglo oko srca i imam predosećaj da se ova naša tragedija nije završila. Sanitet se sprema i pakuje za odlazak u Niš. U Nišu će se svi razdužiti i ponovo vratiti u Prištinu svojim porodicama.

Na licima osoblja saniteta zabrinutost i tuga. Spakovao sam se i pre odlaska pozdravio sa svima. Odlazim sa raketašima na drugu stranu. Bože mi oprosti, pozdravljamo se kao da se više nikada nećemo videti.

Idemo u Prištinu. Ja svojim kolima, a sanitet me prati. Ostavljam kola ispred svoje kuće. Put koji vodi za Prištinu je maltene zakrčen saobraćajem.

Traktori sa prikolicama natovareni najpotrebnijim stvarima i pokućstvom beže. Usput kamioni i kola prepuni prtljaga takođe beže. Svi nekud idu, a ne znaju kuda.

POSLE više od pola sata prešli smo manje od šest kilometara, kolika je razdaljina između Bresja i Prištine. Parkirao sam kola i sa svojim vozačem otišao kući da se spremim i da popijemo kafu. Na odlasku sam poljubio majka Maru na vratima, a ona je progovorila:

- Veliki je haos i metež. Kuda idete?

- Iskreno da ti kažem, u neku vukojebinu. Ne brini, biće sve u redu.

Sedam u kola i idemo na zborno mesto. Posle sedamdeset i sedam dana vatrometa užasa, dolazi još strašnije vreme bežanja i egzodusa. Nastavljaju se patnje i nesreće srpskog naroda Kosova i Metohije. Kada će već jednom prestati sprovođenje te sulude ideje da se pokori ceo svet. Uvek i samo uvek strada nedužan narod.

Sve što se desilo na prostorima bivše Jugoslavije proizvod je te sulude ideje. Ponavljam: uvek i samo uvek strada nedužan narod. LJudski leševi razbacani su na sve četiri strane sveta, zbog želje da se potpuno kontroliše ne samo čovečanstvo nego i čovekova duša. Ne može se nikada stvoriti jednoumlje, jer to nije ništa drugo do totalno bezumlje.

"HIMNA"
U VREME agresije, u retkim trenucima predaha, sanitetlije i zbrinuti ranjenici često bi zapevali:

Na Kosovu rastu kosovski božuri
crveni od krvi kosovskih junaka
Sitnice pričaj svojoj srpskoj deci
kako se bori i gine bez straha.

Večito živi Kosovo moje
zagrli nežno dete svoje
ne plači majko biće bolje
kad vratiš decu na Kosovo Polje.

(KRAJ)