Ahmet kao agent

IZVADILA je novčanice i rekla da će da mu plati njegovo vreme i da mogu da se rastanu. Čovek je odbio novac rekavši da samo želi da uradi ono što je pravo. Ona se tada, kaže, sažalila. Pomislila je da je možda nekad i bio u tajnoj policiji, ali je danas samo star čovek koji pokušava da spoji kraj s krajem.
- Sledeći put kada se sretnemo, reći ću vam... - nastavio je.
Pre nego što ga je odvezla do mesta na kome ga je i pokupila u jednom šoping centru, dala mu je, kaže, 300 dolara i tutnula račun da ga potpiše svojim izmišljenim imenom, kako se inače radi. Čovek je presavio novčanice na pola i stavio ih u džep kaputa.
- Pozvaću vas kad saznam nešto više - rekao je, ali su oboje, pomislila je, znali da se to nikad neće dogoditi.
Razmišljajući o tome da je novac koji mu je dala “samo kap” u moru rasutih novčanica agencije koji je teško prebrojati, Morenova je zaključila:
- Samo pre godinu dana smo bombardovali zemlju ovog jadnog čoveka. Pred samom sobom sam mogla da opravdam tri stotine dolara kao neku vrstu slučajnog čina dobročinstva.
CIA je bila vrlo zainteresovana za Balkan i posebno razvoj događaja na Kosovu. Dok je rukovodstvo u Beogradu smatralo da Kosovo treba da ostane deo Srbije, njegovo većinski albansko stanovništvo je tražilo regionalnu autonomiju. I Srbi i Albanci su videli Kosovo - koje mi je izgledalo kao zagađeni travnjak postkomunističke pustoši - kao temeljac njihove uvažene kulture. U međuvremenu, povećano je nasilje, i impresivno organizovana OVK je počela da širi svoje ciljeve, infiltrirajući se preko porozne južne srpske granice u Makedoniju.
U proleće 2001. godine OVK je pokrenula rutinske napade na policijske stanice u Makedoniji. Makedonci su bili ogorčeni, naravno, posebno američkim odbijanjem da učine bilo šta, a da se ne pominje odbijanje američke vlade da označi OVK kao terorističku grupom.
U ovakvoj situaciji koju opisuje Lindzi Moren u ispovesti “Otkrivanje - moj život špijuna CIA”, tadašnji operativac Centralne obaveštajne agencije na Balkanu, čiji je zadatak od 1998. do 2003. godine bio, između ostalog, “vrbovanje” lokalne mreže špijuna, spazila je na jednom “međuetničkom simpozijumu” Ahmeta. Bio je, navodno, povezan sa značajnim Albancima sa Kosova i iz Makedonije. Ahmet je, kaže, imao ženu i čopor dece kod kuće, ali je stalno pozivao da sa njim ide u noćne klubove u Bugarskoj. Posle nekoliko meseci poznanstva, kada mu je u njegovom “mercedesu” otkrila da je agent CIA, Ahmet je glasno uzviknuo:
- Volim CIA!
- Da li bi i ti voleo da radiš za CIA? - pitala ga je otvoreno, pošto je prethodno šifrovani predlog poslala u centralu.
- OK, nema problema - klimnuo je, dok je ona razmišljala kako joj nikad tokom obuke na “Farmi” nisu rekli da vrbovanje špijuna može da ide tako glatko.
- Nikome o tome na smeš da pričaš. Čak ni ženi - upozorila ga je.
- Nikad ništa neću reći mojoj ženi.
- I AKO nas ikad iko uhvati zajedno, ili te pita kako me znaš, reći ćeš da smo... da smo u vezi.
- Nema problema, nema problema... Ako moramo to da radimo, onda ćemo da imamo seks.
- Ne, Ahmete, mi zapravo nismo u vezi. To je samo maska.
- Nema seksa? - rekao je istovremeno razočaran i pun nade.
- Nema seksa. Ja tebi dam novac, ti meni daš informacije. Kao i pre. Samo što ćemo sada da formalizujemo naš odnos. Sada ćeš biti zaštićen i takođe plaćen.
- Nema držanja za ruke?
- Ne, Ahmete. Ovo je posao. Ozbiljan posao, OK? Jer, ako te uhvate, možeš da odeš u zatvor.
Ne odustajući nikad od ljubavnih aspiracija, Ahmet, koga je ocenila kao “sasvim pristojnog agenta”, sakupljao je informacije. Na jednom od sastanaka je, seća se ona, izvukao gomilu sitnim slovima ispisanih beleški. Pažljivo su prolazili kroz svaki detalj koji je zabeležio od poslednjeg viđenja pre mesec dana.
Na kraju sastanka mu je dala mesečnu platu - četiri stotine dolara pažljivo umotanih u novine. Potpisao je papirić imenom koje je za sebe izmislio, ne bez doze ponosa - Bobi.

(NASTAVLJA SE)