Plavšićkina prijateljica

ODRŽAVALA sam takođe agente izvan zemlje, što je značilo sastajanje sa njima periodično u drugim delovima sveta. Putovala sam pod tuđim imenom, što je zahtevalo dosta planiranja unapred, kao i značajne konsultacije sa centralom i drugim oficirima CIA. I pre nego što sam mogla da počnem operaciju na putu, uvek sam morala da putujem najpre u neku zemlju izvan Balkana, da uzmem svoja lažna dokumenta od drugog oficira CIA na terenu.

Bivši operativac američke Centralne obaveštajne agencije Lindzi Moren ovako u knjizi “Otrkivanje - moj život špijuna CIA” opisuje pripreme za susret sa jednim od svojih “oficira” izvan Balkana, gde je bila tajni agent od 1998. do 2003. godine. Putovala je sa Balkana u Beč, pa u Budimpeštu, zatim u Prag, pa u udaljenu banju u Bavarskoj, menjajući avione, vozove, autobuse i automobile, pri čemu je cilj polovine tih putovanja bio jedino da “zamagli” njihov stvarni smisao.
Mnogo vremena je provodila u kupovini, razgledanju, usamljenim večerama. Katkad je, kaže, neko pokušavao da zapodene razgovor sa njom, ali je ona to “vrlo brzo presecala”. NJen stvarni cilj je bio susret sa ženom iz Bosne, Jasnom, koja je tvrdila da je prijateljica Biljane Plavšić.
- KADA sam najzad stigla u ekskluzivno bavarsko odmaralište, nisam dovoljno mogla da se nauživam te luksuzne okoline. Bila sam, najvećim delom, izolovana u hotelskoj sobi sa Jasnom, mojim agentom, koja je najveći deo naših susreta provela žaleći se na dominantnu svekrvu, muža “dobrog nizašta”, pastorku lakog morala, i generalno mizerni život. Američke poreske obveznike je koštalo hiljade dolara da proputujem pola božjeg sveta kako bih se sastala sa ovom ženom - da ne pominjem astronomsku platu koju smo joj davali - koja je, s gnušanjem sam otkrila, daleko prevazilazila moju sopstvenu - seća se Moren.
Jasna je, kaže, skrenula pažnju agencije na sebe nekoliko godina ranije kada je tvrdila operativcu za regrutaciju da je školska drugarica sa tadašnjom predsednicom bosanskih Srba, “i kasnijim notornim ratnim zločincem” Biljanom Plavšić. Morenova piše da se “Plavšićeva istakla i među najbrutalnijim srpskim diktatorima i vojnim komandantima otvoreno kritikujući etničko čišćenje kao prirodni fenomen” i da se slikala “prelazeći preko tela mrtvog muslimanskog civila kako bi se poljubila sa srpskim ubicom i kraljem rata poznatim kao Arkan”.
Morenova, kaže, nije isključivala mogućnost da su Jasna i Plavšićeva bile nekada prijateljice, ali je sumnjala da i dalje ima pristup toj ženi, jer je retko nudila informacije o njoj. Seća se da joj je Jasna govorila da je njena prijateljica “vrlo zauzeta”, i da “nema više vremena za razgovor”, da bi posle “nezasnovanih” teorija o budućnosti Republike Srpske, ponovo prelazila na priče o svojoj porodici.
Cilj ličnih susreta sa Jasnom je bio “građenje izveštaja”, ali Morenova priznaje da je mrzela svaki trenutak proveden sa njom, znajući da bi ova više volela “da samo pokupi novac i nestane”.
- UGLAVNOM sam otpuštala Jasnu u sedam sati svake večeri. Bila je srećna da pojede sendvič s paradaizom za večeru i da u džep stavi ostatak bogate nadnice namenjene za hranu. Za razliku od Ahmeta i većine drugih agenata, Jasnu nije bilo potrebno stalno upozoravati da ne upotrebljava visoku platu CIA za valike ili ekstravagantne kupovine, koje bi izazvale svakako sumnju njenih kolega ili suseda. Bila je neobična škrtica, i uporno je čak odbijala da joj otvorim račun u banci, mada sam joj objašnjavala da bi joj novac bio ne samo sigurniji u Americi, nego bi ubirala i interes. Jasna je umesto toga slagala u zamrzivač keš umotan u tanku foliju. Mislim da deo Jasne nije duboko verovao u dobru sreću i da se plašila da će jednog dana CIA da otkrije prevaru.
Jednog dana je, kaže, dala Jasni slobodno veče, otvorila minibar, naručila večeru u sobi, i počela da pregleda svoje beleške, boreći se za mrvice informacija koje bi mogle da interesuju centralu “usred svih dosadnih melodrama Jasninog života”. Na kraju, nekoliko dana istih rutinskih susreta platila je Jasni. Pošto se, kažu, nisu videle mesecima, to je bila zavidna gomila.
- A šta je s mojim taksijem za aerodrom? - seća se Jasninog pitanja pošto je dva puta pažljivo prebrojala novac.
Mada je znala da Jasna uvek nađe nekoga da je odveze, ona je, kaže, ipak izbrojala još nekoliko dodatnih novčanica. Razmišljala je: “Nema smisla podsticati Jasnu. Ipak, podsetila sam se, ona rizikuje svoj život”.


(NASTAVLJA SE)