Pretnje sa Kosmeta

SHVATALA sam da je 11. septembar uznemirio CIA jer je to značilo da se neko nije pridržavao pravila igre. Ako je ikad postojao zastrašujući nagoveštaj da je hladni rat završen, i da tradicionalna taktika špijun-protiv-špijuna više ne funkcionište, onda je to tada bio slučaj. Ali, CIA je bila, i još je, sačinjena od ljudi neradih da odustanu od svoje igre... Počela sam da razvijam kontakte za koje sam mislila da mogu da imaju veze sa regionalnim islamističkim elementima. Mogući klijenti su me istovremeno uzbuđivali i motivisali.
U ovakvim okolnostima Lindzi Moren, nekadašnji operativac američke Centralne obaveštajne agencije na Balkanu, od 1998. do 2003. godine, u svojoj knjizi “Otkrivanje - moj život špijuna CIA”, seća se da je prvi put srela Fatosa. Upoznali su se, kaže, u noćnom klubu sa albanske strane reke Vardara.
- Izlazio sam sa nekima od tih ljudi - pričao joj je, seća se, Fatos uz muziku balkanske verzije Britni Spirs.
Mislio je, kaže, na grupu mudžahedina za koje se ona raspitivala. Smatralo se da su ušli na Kosovo tokom rata u Bosni i sada se bave širenjem antiameričkih osećanja svuda po regiji. Fatos joj je privukao pažnju kada je rekao da se ne slaže sa pričom o džihadu. Pošto je obavestila šefa Skota o Fatosu dobila je instrukciju da krene. Obavestila je centralu da Fatos “ima veze sa ekstremistima, ali je otvoren da razgovara sa Amerikancima”.
U MEĐUVREMENU je sredila susret sa Fatosom u Prištini. Seća se da je, imajući u vidu nešto malo prednosti koje je Skoplje imalo u odnosu na Prištinu, malo ljudi putovalo iz Makedonije ka Kosovu. Pripremila se da, ako je zaustave na granici, kaže da ide po suvenire iz istorijski značajnog regiona pre nego što krene kući za praznike. Prištinu je doživela kao potvrdu “neestetskog mesta”, sa satelitskim antenama na oronulim balkonima, đubretom po ulicama i psima lutalicama. I pre nego što je stigla, kaže, dobila je želju da se vrati. Ipak, parkirala je kola na kraju ulice koja se završavala blatom.
Sa Fatosom, čovekom maslinaste kože, izbrijanim do glave, razrokim, se sastala u piceriji “Fjala” koja je nudila sve osim - pice. Dozvolila mu je da naruči za oboje, misleći da je “od pomoći kada pruži muškarcu mali osećaj nadmoći”.
- Misliš li da možeš da me povežeš sa nekim od tih ljudi sa kojima si se nekad muvao? - pitala je Fatosa za lokalne mudžahedine.
- Ne interesuje me njihov program - zavalio se Fatos u stolicu.
- Ali, mi jesmo - rekla je misleći da bi njen šef Skot bio ili užasnut ovim njenim otvorenim nastupom, ili ponosan na njega.
- Ko je to “mi"? - zaškiljio je Fatos.
Ja... Mislim, Amerika. Naša vlada. Potraga za teroristima je
naš glavni prioritet.
- Ha! - nasmejao se usiljeno Fatos i dodao:
- Vi ne razumete.
-Kako to misliš?
- Ti ljudi nisu, znaš, oni ne vise napolju. Hoćeš da budeš jedan od njih? Moraš da budeš spreman da se žrtvuješ, da sprovodiš džihad.
- SHVATAM to, zato nam je potreban neko poput tebe, neko ko poznaje te ljude, da ih drži na oku, i da nas obavesti ako se nešto značajno sprema. Zamisli koliko nevinih ljudi smo mogli da spasimo da smo unapred znali, na primer, za 11. septembar? - pitala je, diveći se sopstvenoj otvorenosti.
- Nije to tako lako - provukao je Fatos prste kroz kosu, i primetio da “danas ima mnogo ljudi koji mrze Amerikance”.
- Znam. I to je nešto što pokušavamo da razumemo - rekla je. - Razmisliću o tim stvarima.
Fatos je držao čašicu iznad tanjira sa roštiljem, krompirom i salatama koje je trebalo da podele. I kratko dodao: - Ali sada da jedemo!
Uronili su, seća se, u rakiju i “albansku salatu” za koju je pomislila da je identična “srpskoj salati”.
- Čuj, pozvaću te - rekao joj je Fatos dok su se kasnije približavali kolima.
- Nemoj dugo da čekaš - odgovorila je, priznajući da se osećala kao žena koja je oduvana posle prvog sastanka na kome nije uspela da impresionira momka. Dodala je: - Mislim da ukoliko ostanemo u kontaktu, to će da ti bude od velike koristi.
(NASTAVLJA SE)