Odlazak iz CIA

UDALA sam se za DŽejmsa Keglija u Beču, američka država Virdžinija, 21. septembra 2003. godine, četiri meseca pošto sam zvanično dala ostavku u CIA. Napuštanje Agencije, otkrila sam, bilo je gotovo podjednako teško, kao ulazak u nju. Za početak, moja porodica - koja se smrtno protivila mom ulasku u CIA - sada je bila još više užasnuta zbog pomisli da mogu da odem.
Lindzi Moren, nekadašnja operativka CIA, koja je najveći deo službovanja između 1998. i 2003. godine provela na Balkanu, ovako u knjizi “Otkrivanje - moj život špijuna CIA” opisuje odluku da napusti Agenciju. Seća se reakcija najbližih članova porodice kada su shvatili da je ipak odlučila da ode.
- Šta će biti sa tvojim zdravstvenim osiguranjem? - pitala je majka.
- Ne želiš da spališ bilo koji most sa “kompanijom” - upozoravao ju je oprezno, i kritički, otac preko telefona.
Brat nije nikad kritikovao njenu odluku da ode, ali je verovala da je bio razočaran. U toku su bile pripreme za rat. Tačnije, on se pripremao da krene u rat, stacioniran na američkom “Kiti Hok”, koji je već kretao ka Iraku.
- Želela sam da odem iz Agencije iz nekoliko razloga, od kojih najmanji nije bilo uverenje da je invazija Iraka bila jedna od najlošije vođenih akcija naše zemlje. Rat, i uloga CIA u njegovom ostvarenju, izgledali su mi kao sramno izmišljeno odvraćanje, zamišljeno da zamagli činjenicu da još nismo uhvatili Osamu bin Ladena i da smo, istini za volju, postigli veoma malo u našim naporima da, pre svega, iskorenimo mreže terorista koje su izazvale 11. septembar - piše Morenova.
Da ironija bude veća, nastavlja ona, početkom 2003. godine, nedugo po njenom povratku iz Makedonije, bila je “unapređena” u Odeljenje za Bliski istok, kako bi pomogla ubrzavanje invazije na Irak. Kaže da je tokom iračkih operacija srela ženu koja je "pokrivala" iračko oružje za masovno uništenje više od jedne decenije.
- Priznala mi je, nedvosmisleno, da CIA nema nikakve definitivne dokaze da režim Sadama Huseina poseduje oružje za masovno uništenje, ili da Irak predstavlja bilo kakvu neposrednu pretnju za SAD. Drugi analitičar CIA, čije mišljenje sam tražila o vezama između Al kaide i Iraka, pogledao me gotovo posramljeno, nasmešio se, i rekao: “I jedno i drugo u nazivu imaju slovo k”. A koleginica koja je radila u kancelariji koja se bavila iračkim neširenjem oružja za masovno uništenje me je izvestila da je njen ambciozni šef sakupio svoje miljenike i objavio: - Suočimo se sa tim. Predsednik želi da ide u rat, i naš zadatak je da mu damo razlog za to - piše ona.
KADA je to čula bila je užasnuta. U tom trenutku je, kaže, znala da mora da ode.
Jednog dana, u kafeteriji Agencije, iznenadio je susret sa DŽin Suk koju nije videla tri godine. Sedela je ukočeno pravo, kao da balansira šolju čaja na vrh glave, i govorila o želji da bude među prethodnicom koja će umarširati u Bagdad. I Etan se spremao za Bagdad, nekako uspevši da spreči lekare na sistematskom pregledu da otkriju da je oboleo od bolesti koja ga vodi u paralizu. Bio je, seća se, srećan, kao mnogi agenti koji su tamo svakodnevno slati, što ide na mesto gde ga čeka gomila novca - dodaci zbog teškog života, pa zbog opasnosti, i naknada za prekovremeni rad.

MUŠKI EGO
NARAVNO, muškarci koje sam ciljala mora da su se u početku pitali šta hoću. Regionalni šovinizam ih je sprečavao da posumnjaju u moje prave motive: Amerikanke su pre bile lake žene nego špijuni. To mi je olakšavalo prvi kontakt:

- Intrigira me vaš izgled. Mogu li da vas pozovem na kafu da više popričamo, i možda nasamo? - pitala bih ih.

Koji bi stranac rekao "ne" kada bi ga mlada Amerikanka pozvala da izađu? Bilo je lako, priznaje, igrati se naivnosti, pitati nevina pitanja, dok je mentalno smišljala tekst telegrama za centralu. Ono što nije bilo lako, shvatila je, bilo je održati ravnotežu između hranjenja muškog ega, pažljivog slušanja, i jasnog stavljanja do znanja da nema nameru da spava sa njim.
(NASTAVLJA SE)