Težak izlazak

KAO etičku uvredu je doživela elektronsku poruku u kojoj su je obaveštavali da će dobiti zahvalnicu za izuzetno zalaganje zbog podrške operaciji "Iračka sloboda". Nikad, kaže, nije otišla na ceremoniju, smatrala je da bez te nagrade može da živi.
- Pored obeshrabrenja od familije i nesigurnosti u vezi sa mojom profesionalnom budućnošću, postojala je još jedna prepreka za odlazak - jednostavno nisam znala gde treba da odem kako bih podnela ostavku. Tehnički, moj šef je bio rukovodilac iračkih operacija, lukavi, proćelavi birokrata koji je očito imao važnijih briga od mojih ličnih sumnji u vezi sa karijerom. Pitala sam se da li bih mogla da mu opušteno kažem: Hej, ja odlazim! I da onda tiho klisnem kroz vrata. Ali, znala sam da ću morati da se sastanem sa rukovodiocima, kojima, više nego jednom opomenuta, "pripadam" - piše Morenova.
Kancelarija za bezbednost joj je dala hrabrost za akciju. Posle dva testa na detektoru laži tokom rutinske provere, kancelarija za bezbednost je poslala na razgovor sa agencijskim savetnikom, bledunjavom, bezizražajnom plavušom kojoj nije bilo više od 22 godine. Upozorila ju je, seća se, da bi trebalo da "preispita vrednost" svojih prijatelja izvan Agencije, jer ti odnosi bi, izgleda, mogli da ometu njenu buduću karijeru. Odgovorila joj je da bi radije preispitala vrednost svoje karijere.
- Ta primedba mnogo govori. Moraću to da zapišem u tvoj dosije - rekla joj je.
- Molim te učini to - odgovorila je.
ODLUKA je definitivno pala, seća se, kada je u ruci držala poluizgužvani memorandum. Formular je zahtevao da ispuni detalje o porodici njenog muža i njegovim precima sa obe strane, koji su dosezali, činilo se, do vremena Građanskog rata.
- Ovo neću da popunjavam - rekla je bezbednjaku koji je zavaljen u fotelji čačkao prednje zube ivicom koverte na kojoj je pisalo "strogo poverljivo".
Okrenula se i besno jurnula četiri sprata više u pravcu glavne "ulazne kancelarije". Tu je zatekla Ajrin, drugu po komandnom rangu, koju je često viđala kako koračajući napred-nazad puši cigaretu za cigaretom u dvorištu za pušače.
- Podnosim ostavku. Napuštam Agenciju - saopštila joj je.
Bez pokreta, Ajrin se otkotrljala na pokretnoj stolici do kompjutera i počela žustro da kuca po tastaturi. Skoro da je očekivala da upadnu bezbednjaci, uhvate je i izbace napolje. Bolno je osećala tišinu dok je Ajrin gledala u ono što se pojavilo na ekranu.
- O tome ćemo razgovarati sa šefom iduće nedelje - progovorila je Ajrin kada je najzad obratila pažnju na nju.
- Nema o čemu da se diskutuje. Donela sam odluku - rekla je.
- Svi smo zabrinuti zbog tebe... To je problem. Možda ćeš da iskusiš probleme u pronalaženju puta "napolju" za sebe. Agencija je sada tvoja porodica - rekla je Ajrin.
Pomislila je da je to "kao banda".
- Agencija nikad nije bila moja porodica, Ajrin. Zapravo, nedostaje mi moja prava porodica - odgovorila joj je.
- Pretpostavljam da ne možemo mnogo da učinimo - uzdahnula je Ajrin.
- Ne, zaista ne - odgovorila je.
Obe su ustale i rukovale se.
- Moraćeš da prođeš kroz neke formalnosti pre nego što odeš - rekla joj je Ajrin.
Naravno da ću morati, pomislila je. Ali je, seća se, praktično otplovila iz njene kancelarije.
- Uskoro ponovo putujem. Ovog puta, neću da pitam nikoga za dozvolu. Neću imati lažno ime. Neću imati misiju. Neću biti na tajnom zadatku. I neću biti sama. DŽejms i ja smo kupili karte za Indiju. Idemo na medeni mesec - završava Morenova ispovest u knjizi "Otkrivanje - moj život špijuna CIA".

KRAJ