Kruna kralju Milanu

Piše: Živorad Lazić
OSVANUO je 22. februar 1882. godine u celoj Jevropi, ali ponajpre u Srbiji, jer je za taj dan zakazana istorijska svečanost: krunisanje Milana Obrenovića 4. Odložiće kneževsko žezlo i primiti kraljevsko, tako će posle slavne dinastije Nemanjića srpsku krunu poneti Obrenovići. Nakon poslednjeg Nemanjića, Uroša Nejakog, Srbijom su vladali kneževi i despoti, i eto dođe vreme da ponovo zasija na njenom nebu kraljevska kruna.

Beograd je svečano brujao, narod se radovao, oči puka vesele parade i pokazivanje visokih ličnosti, sirotinja je očekivala čast, a imućni vlast i napredavanje. Krunisanje je vršeno u Sabornoj crkvi, a krune je na Milanovu i Natalijinu glavu stavio mitropolit Mihailo. Između tek ovenčane kraljice i novog kralja stajao je naslednik Aleksandar. Šestogodišnjem dečaku je bilo dosadno, zamorno i dugo to ceremonijalno uzdizanje na visoki tron njegovih papa i maman. Imao je već učitelja francuskog i roditelji su radije sa sinčićem francuski no srpski zborili. Natalija je učila srpski tek po udaji za Milana. Bila je lepa, ali hladna prema mužu.

Među probranom publikom u crkvi bili su Nikola Pašić, predsednik nove, moćne Narodna radikalne stranke, i njegov blizak drug, zajedno su delili kvartir, Pera Todorović, briljantni govornik. Pašić je ćutao za stranku, a Todorović je govorio. Vatrometi reči i silna obećanja su Srbi prihvatili s oduševljenjem. Dvojica radikala jedva dočekaše da se ceremonijal završi. U crkvama pravoslavnim hladno je i leti, nekmoli zimi.

Pred crkvom krunisane glave dočekale su ovacije. Na Kalemegdanu su grmele topovske salve. Ugledavši Milana, Nataliju i Aleksandra, masa se zatalasa i horski povika:

- Živeo kralj Milan!

- Živela kraljica Natalija!

- Živeo prestolonaslednik Aleksandar!

PRVI su izvikivali pozdrave za to plaćeni vikači, a masa je ponavljala. Milan podiže sina visoko da ga Srbi i Srpkinje bolje vide. Mali se zakoprca, uplašen da će ga papa ispustiti, ali Milan je imao još uvek čvrste ruke, sigurno je držao uzde konja pri jahanju, uzde politike, ili mu se bar tako činilo, jedino uzde koje su bile namenjene Nataliji nije držao u svojim šakama.

Kralj, kraljica i kraljević uđoše u dvorski fijaker i kretoše praćeni svitom u dvor da nastave veselje na svečanom ručku. Pera i Nikola uđoše u krčmu "Znak pitanja" da popiju nešto toplo nakon dugog stajanja u ledenom pravoslavnom hramu.

- Ovo duže potraja od rezanja slavskog kolača - reče Pašić, prisećajući se negdanjih jutara kada je u prepunoj crkvi o krsnoj slavi Sveti Nikola stajao u redu pred popom.

- Mitropolit je mogao malo da skrati - reče Pera.

- Kad bi smeo, uostalom, i on ulazi u istoriju, prvi je stavio krunu posle Kosova na vladaočevu glavu.

- Pogrešno, i pre Kosova su Srbi izgubili carska i kraljevska veličanstva - ispravi ga Pera. - Pričalo se da se u poslednjem trenutku odustalo od krunisanja u Žiči gde su se ovenčavali srpski kraljevi.

- Morali bi da otvore osma vrata, a to bi pokvarilo uobičajeni istorijski naziv te svetinje - ne bi bila više sedmovrata, nego osmovrata Žiča. A ta brojka, ovaj, nije prigodna, nema kabale.

Krčma je bila puna, Pašić je srkutao čaj, a Pera vruću rakiju. Zvonila su zvona, lepršali su golubovi.

- Bajo, ova današnja svetkovina podseća na trgovca koji pravi gozbu da bi zabašurio bankrot - ne izdrža radikalska Todorovićeva krv da se ne podsmehne istorijskom događaju.

U SRBIJI je brujalo na sve strane o Bontuovoj aferi - nestali novci odobreni i pozajmljeni za gradnju prve srpske železničke pruge. Neko, ili više njih, napunio je džepove.

- Ovaj, Pero, mi nećemo odstupiti do našeg pitanja - a di su, gospodo, pare date za gradnju srpske železnice?

- I nećemo prestati da pevamo - Pera tiho zapevuši:

Protiv boga i vladara,
protiv popa i oltara,
protiv krune i skiptara,
i trgovca kaišara,
borimo se mi.
Ustaj seljo, ustaj rode,
da se spaseš od gospode...

- Pevaćemo, bolje reći pevušićemo potiho na uvo našim pristašama da ne bi izazvali gnev našeg veličanstva.

- Veličanstvo - podsmehnu se Pera Todorović - bio je i ostao vlaško zvere. Kad je pljunuo u kandilo da ugasi žižak, bio je kurjače, a sad je kurjak, kurjačina.

- Da ne krene u klanje našeg radikalskog stada - šapuće Pašić.

NJihovom stolu primače se žbir, pa radikalski prvaci ustaše i izađoše na ulicu.



- Tako je, druže Pero - javi se Kosta Taušanović.

Ohrabren podrškom kremen-radikala, Pera nastavlja:

- Stari policajac Hristić dobio je mandat od kralja da sastavi novu vladu, iako mi imamo više glasača u Beogradu, nego on u celoj Srbiji. Drugovi, kad je Hristić bio na čelu državne uprave, onda nije bilo ustava, a kad je došao ustav, nestalo je Hristića. Kad Hristić sada opet vaskrsava, znak je da se sprema sahrana ustava. Pa šta ćemo s takvim neustavnim stanjem? Da kapituliramo?

KRALJ KOD CAREVA

MEĐU odabranim uglednicima na savskom pristaništu nalazio se i vođa radikala Nikola Pašić, predsednik stranke koja je na nedavnim izborima te 1883. godine dobila najveći broj poslanika. Čekao je sa ostalima brod kojim će doploviti dvadesetdevetogodišnji kralj Milan sa zemunskog pristaništa.

Vraćao se posle trijumfalne posete Nemačkoj i Austriji. Oba cara ukazala su mu mnoge počasti i okitila ga visokim i skupim ordenjem. Natalija je bila po ocu Ruskinja, ćerka ruskog pukovnika, i gledala je na Istok, ali Milan, sklon slatkom i avanturističkom životu, radije se okretao Zapadu, Beču, Parizu, pa i Berlinu, a otud od Petrograda strujala je ruska ladnoća. Voleo je toplo, a ne ledeno more. U Bijaricu je imao vilu. Danju je plivao po slavnoj vodi, a noću se kupao u šampanjcu.
(NASTAVLJA SE)