Kralj ponizio - sebe

Piše: Živorad Lazić
PRE povratka kralja, u Beograd je stigla vest da mu je austrijski car Franc Jozef poklonio puk odabranih vojnika. U puku je bilo vojnika raznih, pa i Srba, Hrvata i Slovenaca, Slovena Južnih, vernih podanika habzburške dinastije. Poklon je to koji se nije mogao doneti s ostalim prtljagom i dopremiti u Srbiju, ali, eto, jedna carska gardijska jedinica zove se imenom srpskog kralja, i uvek će ga dočekati postrojena u njegovu čast na Marsovom polju. A nemački car priredio je Milanu defile jednog korpusa.

Novine finansirane iz dvora opisivale su ovu jevropsku turneju mladog srpskog veličanstva, raspevali su se da je suveren malene Srbije bio po gospodstvu ravan vladarima velikih jevropskih carevina. I zato su svi pohrlili, zvani i nezvani, na savsku obalu da pozdrave Milana Obrenovića, dostojnog naslednika Miloša, strica i Mihaila, brata od strica. Jeste dinastija okrepljena Jevremovim unukom, ali je zakrpa bila valjana i nije se razlikovala od pravog štofa.

Iz luksuzne jahte koja doplovi i pristade uz obalu krete kralj, praćen ađutantima. Išao je bodro, nasmejan, a kako i ne bi bio posle tolikih počasti ukazanih mu u Beču i Berlinu. Stare dinastije prigrlile su unuka nepismenog svinjarskog trgovca. Plava jevropska krv pomešala se sa srpskom sirovom. Veličanstvo uputi jedan dug pogled onim na srpskoj obali, a zatim bodro kroči sa palube na most i stupi na dok. Odlomi komadić od pogače, umoči ga u so i nevoljno stavi u usta. Jednom će mi umesto soli, podmetnuti otrov, pomisli, videvši među dočekaocima i bradatog Pašića. Ako ne ubijem ja njega, ubiće on mene, opet crna misao zamrači svetli Milanov pogled. Rukovao se redom, po starešinstvu, od predsednika vlade, pa preko ministara do diplomata, a zatim steže desnicu predstavnicima parlamentarnih stranaka.

PAŠIĆ se jednako meškoljio, imao je neko loše predosećanje da će mu ovaj susret pomračiti dobro raspoloženje koje ga drži otkako je na izborima daleko iza sebe ostavio sve druge političke protivnike. On je znao da ne uživa kraljevu naklonost, naprotiv, Milan je uložio mnogo truda da razjuri radikale sa političke scene, ali što je on više pritiskao, radikalska lopta je sve višlje odskakala. Smetao je Baji i dug rukav njegovog redengota. I tako je Milan, idući od osobe do osobe i rukujući se došao i do Pašića, pa kad je predsednik Narodne radikalne stranke pružio desnicu da je spoji sa kraljevom, Milan se naglo okrete i pođe prema drugima koji su čekali njegovu milostivu šaku.

Pašićeva ruka osta tako u vazduhu dugo, a skupom prostruji žamor iznenađenja, a i radosti. U poniženju bližnjeg svako oseti neku potajnu sreću i osećanje sopstvene veličine. Još uvek ne verujući u to: javno, naočigled toliko uglednih ličnosti, da se ne rukuje sa njim, Pašić je i dalje držao pruženu ruku, kao prosjak koji moli milostinju, ali Milan nije bio spreman da pruži milodar socijalisti i komunaru koji buče i peva protiv skiptara i vladara! I brzim korakom se uputi fijakeru.

- Prostak - reče Pera Todorović. - Ponizio je sebe, a ne nas. Nikad mu ovo nećemo zaboraviti, Bajo.

- Ovaj, šta se može, kralj - promuca Pašić i uđe u fijaker.

I dok su odjekivali udari konjskih potkovica o kaldrmu iz koje bi ponekad i varnica sevnula, a točkovi odskakali i zvučno kotrljali, u Pašićevoj svesti komešala su se različita osećanja, od stida do revolta. Iz tog mutljaga izroniše reči srpskih reakcionara da se narod bavi svojim poslovima, a politiku ostavi učevnim glavama.

Iz stana Pašić je otišao pravo u redakciju glasila radikala - "Samoupravu". Pisao je on za list, ali samo kad drugi nisu umeli da naslute i bace na hartiju ono što vođa misli i smera. Zatekao je sve svoje najbliže saradnike, a Pera Todorović, zlatousti cele partije, već je držao "banku":

- KRALJ Milan smatra da Srbi imaju smisla samo za tri zanimanja, da budu seljaci, što i jesu u najvećem broju (i što će uvek ostati - poručuju neprijatelji naroda našeg) - da pandurišu, i to ne samo u granicama svoje otadžbine, već i u carevinama i kraljevinama koje naseljavaju nakon svojih mnogobrojnih seoba, i na kraju, nisu rđavi ni činovnici, što je u krajnjem slučaju malo lepše zanimanje od pandurskog! Kralj se žesti zato što se sa trgovine svinjama, uopšte stokom i žitom, ne prebacuje privreda na probitačnije rudarstvo, jer se rudno blago u velikim količinama nalazi skoro ispod površine zemlje, a poziva se i na moćne srednjovekovne srpske vladare koji su uz pomoć Sasa sticali bogatstvo, opremali oružjem i plaćali zlatom najamnike, baš zahvaljujući tome što su iz nedra zemlje vadili neiscrpno blago.

- Pero, ovaj, tu je u pravu, mi moramo kopati blago radi napretka - prekide ga Pašić.

- Da, tu je u pravu, ali gde su mu rudari, gde su rudarski inženjeri, pa ne može se ruda vaditi ašovom i motikom... Dobro, neću dalje o tome, nego da razmotrimo ono što se danas zbilo na savskom pristaništu. Umesto da poštuje volju naroda i ustav i s nama poradi na preporodu duhovnom i ekonomskom, on odbija pruženu mu ruku pred vladom, stranim izaslanicima i partijskim prvacima. Otvoreno je poručio: S vama neću! Odbija i da se rukuje, a nekmoli sarađuje. Pa s kime će u reforme, u napredak narodni, sa ministrom policije, tamnjakom Nikolom Hristićem i sa uštogljenim i uobraženim Jovanom Ristićem!

Pašić se nakašlja, što je bio znak da ne voli ovakve napade, jer uvek opasne reči stignu do ušiju onom kome su namenjene. Neko kuca pa otkuca.

ŠETNJA BEOGRADOM
- MI hoćemo borbu, a ne kapitulaciju - javi se LJuba Didić. - Narod je s nama, a s kime je narod, taj ne može propasti!

Sa svih strana glasnim povicima pozdraviše ovaj borbeni nastup LJube Didića, popularnog Sokobanjca koji je došao u prestonicu da obavesti Baju o spremnosti Timočana, Sokobanjaca, Zaječaraca, Boljevčana, Krivoviraca da će ako treba, braniti izborne rezultate s puškom u ruci, a fala bogu, nema Srbina bez oružja u kući.

- Pa šta ćemo, Bajo - upita Pera Milošević.

- Ovaj, idemo u šetnju da vide Beograđani da smo zajedno - reče Pašić i ustade, a za njim i ostali.

Grupa najviđenijih radikala stupala je Knjaza Mihaila ulicom, nasmešena, orna za razgovor i šalu, glasno otpozdravljajući poznanicima, a u to vreme su se svi Beograđani uglavnom poznavali, i tako pokazivala javnosti da ih ništa ne može skršiti, niti obeskuražiti, pa ni javno iskazana kraljeva nemilost i mržnja. To je njegova, suverenova nemoć, a eto mi veselo momački korziramo i skidamo šešire lepim damama u najlepšoj beogradskoj ulici.
(NASTAVLJA SE)