Surovi preki sud

Piše: Živorad LAZIĆ
NA crnoj klupi pred prekim sudom u Zaječaru sedeli su radikalski prvaci koji ne uspeše da umaknu policiji i vojsci. Jedno mesto je bilo prazno. I to u prvom redu. Sudija se spremao da pročita presudu, ali primetivši prazno mesto u prvom redu upita:

- Gde je optuženi Grigorije - Giga Geršić.

- Doručkuje - odgovori žandarm.

- Zar još nije završio doručak, pa svi su ovde sem njega.

- Optuženi za veleizdaju doručkuje uvek natenane, pa i danas, iako će mu možda biti poslednji fruštuk.

Sudija se nasmeja, a i neki optuženi, iako su sa strepnjom očekivali presudu. Najzad stiže i Giga i zauze svoje mesto na crnoj klupi.

Sudija s presudom u rukama ustade, ustadoše i svi, sem Gige Geršića.

- Molim, gospodine predsedniče, ovaj optuženi sedi - pokaza dežurni stražar na Gigu.

Sudija mahnu rukom i reče:

- Neka ga, nek sedi. Posle obilnog obeda čovek treba da se odmori.

U ime njegovog veličanstva, kralja Milana Obrenovića:

- Nikola Pašić, na smrt u odsustvu,
Pera Todorović, na smrt,
Raša Milošević, na smrt,
Kosta Taušanović, na osam godina zatvora,
Paja Mijailović, na pet godina zatvora,
ostali optuženi se oslobađaju svake odgovornosti.
Tad ustade Giga Geršić i poklonivši se reče.

- Hvala, gospodo. Upamtite šta vam ovde kažem: od danas Giga neće biti ni član devojačkog odbora, a kamoli partijskog.

PREKI sud izrekao je 94 smrtne presude, na robiju je poslao 567 bundžija, u zatvor 68, a u tamnicu pet otpuženih. Za kolac su privezana i izrešetana dvadesetorica, ostali su milošću kralja Milana izbegli streljački stroj i našli se u bukagijama da tamnuju i dirinče na najtežim poslovima.

O jednom nesrećnom revolucionaru LJubi Didiću, narod je odmah po njegovom pogubljenju ispevao pesmu:

"Ovde zemlja LJubomira krije,
Poginulog osamdeset treće,
Izdahnulog bez smrtne sveće."

Našavši se sa svojom četom pred redovima regularne vojske, pred tzv. omrznutim sejmenima, ali srpskim, koji su po nekima bili zločestiji od turskih, LJuba posla jednog otresitog Sokobanjca s porukom:

- Idi, kaži oficirima: rašta bi lili bratsku krv. Nego neka kralj nas amnestira, a mi ćemo se mirno razići našim kućama.

Pregovarač je otišao i vratio se s kratkim izveštajem:

- Ili predaja, ili borba, nema nikakve kraljeve amnestije.

Odred LJubin se osipao, seljaci, pošto su se izvikali i opljačkali nekoliko bakalnica, bežali su kućama, ili se krili po pojatama i pivnicama. Onda stiže vest da je Pašić umakao preko granice i Didić otpusti ljude rečima.

- Spasavajte se, nema ništa od borbe, izdani smo.

Potrčao je i sam prema bugarskoj granici, prema kojoj je odmaglio i Pašićev zamenik Aca Stanojević, iz Knjaževca. Onako nespretan i kratkovid lutao je pored granice, pa naišavši na jednog seljaka ponudi mu dukat da ga prebaci tajnom stazom u Bugarsku. Seljak pristane, uzme zlatnik, a Didića odvede u jedno selo, ostavi ga u grmlju da sačeka, pa dovede naoružanog predsednika opštine.

- Ti li si, LJubo?

- Ja sam, predajem se, izdao me ovaj skot. Vrni dukat, bre!

- Kaki dukat - pobuni se karakter u dronjcima.

- Ništa on ne duguje izdajnicima, pošteno ga zaslužio. Begaj - viknu predsednik i seljak zaždi.

- Daću tebi dva ako me pustiš - predloži LJuba trgovinu prestavniku vlasti.

- Pustiću te, ali ne za mito, nego što te znam kao dobra i poštena čoveka. Šta ti bi da se vataš u kolo sa lukavim Zaječarcem. Potpali kuću, pa utekao da iz susedove avlije gleda kako gori. Pazi, ja ću ti dati jednog pandura da te sprovede u načelstvo, ali ću njemu narediti da te ne sprečava u bekstvu. Jesim li razumeo?

- Jesam, i fala ti do Boga!

I TAKO krenu višim vlastima, pa pošto zastanu da se odmore, pandur pripali cigaru duvana i malo kao pridrema, a LJuba shvati da je to trenutak da umakne i potrči, ali onako trapav i prava sukleta, saplete se i padne, Pandur puši, gleda ispod oka, čeka da ovaj kog sprovodi, ripi i pobegne, ali svrzentije leži i stenje. Najzad, pandur ne imade kud, jer naiđoše neki vojnici, pa viknu:

- Predaj se! Ne beži ako ti je život mio.

- Predajem se - pomiri se sa sudbinom nespretni begunac.

Pandur ga sprovodio i onako usput zastajao, ne bi li njegov saputnik ipak iskoristio priliku i umakao, ali je nesrećnik širio ruke i vajkao se:

- Kad mi Bog ne da, eto!

A kad je stigao u načelstvo, odmah je bačen u aps, i vezan, jer je do vlasti već doprla vest da je predvodio sokobanjske bundžije i s njima zatvorio sokobanjsku klisuru da niko ne prođe. Bio je žestok sa svojim radikalima nekoliko dana pa se sve osulo i rasulo.

I u samrtnom času se namučio. Izveden je na stratitše. S njim su na Kraljevicu sprovedeni Petar Komandir i Đusić.

- Doći će dan osvete, Milane, majku ti milosnu jebem - viknu Đusić pošto je popio litar rakije pre polaska na streljanje.

- Ćuti, Đusiću, ne psuj - smirivao ga je Didić.

- Doći će dan radikalske osvete! Sveće vas naši drugovi pobiti, nije se smirivao Đusić, čak i kad su ga vezali za kolac i oči mu prekrili crnom maramom.

Odjeknuo je plotun. Komandir Petar i Đurić padoše smrtno pogođeni, a LJuba Didić je bauljao onako okrvavljen i vikao strelcima:

- Udri, udri!

Sejmeni ga dotukoše novim hicima iz blizine.

(NASTAVLJA SE)