Stari kralj - čitav

Piše: Živorad LAZIĆ

NA izmaku 19. veka, tačnije na Ivanjdan 1899, kralj Milan se vraćao iz šetnje u dvorskom fijaketu sa ađutantom Nikolom Lukićem. U Knez Mihailovoj ulici iznenada je pritrčao Đura Knežević i pripucao ciljajući u Milana. Nastala je opšta vriska, a Lukić je došavši k sebi upitao:

- Veličanstvo, jeste li pogođeni?
- Ne, a ti?
- Lakše sam ranjen u ruku.
- Fijakerist, brže u dvor!
Na uzvike "Pogibe stari kralj!", Milan je ustao da se pokaže sugrađanima čitav i dobar. A onda su klicali sa trotoara: - Živeo stari kralj Milan!
Atentator je bežao i vikao:
- Bežite, evo besnog psa! - a žandarmi: - Drž`te ubicu!

Đura se dokopao savske obale i onako u odelu skočio u Savu da li da se utopi, ili da je prepliva i dočepa se druge, austrijske obale, pitanje je na koje samo Bog zna odgovor.

Žandarmi su skočili za njim, uhvatili ga i onako mokrog sproveli u haps, gde je odmah saslušan i bačen u bukagije.

Glas o atentatu leteo je ispred dvorskog fijakera i kada se Milan pojavio, pritrčao mu je uzbuđeni sin, zagrlio ga i promucao:
- Papa, Beograd je punih zlih ljudi! Ne čuvaš se, papa! Oh, Bože, ja tvoje ubistvo ne bih preživeo. Saznaćemo brzo ko stoji iza ovog zločina.
- Saša, ja znam, atentat je delo Nikole Pašića!
- Ali, zar on nije na izdržavanju kazne u "Zabeli"?
- Skoro je izašao i našao se zbog alibija u Požarevcu, a preko svoje veze dao mig ubici! Pozovi odmah ministra Andonovića i upravnika grada Bademlića... Pašić i njegovi radikali potežu oružje na srpske kraljeve! To me neće sprečiti da vršim svoju dužnost. Nastavljam sa reformama u vojsci.

JOŠ s vrata usplahireni ministar Andonović je prišao Milanu sa spremljenom rečenicom:
- Vaše veličanstvo, dopustite da vam čestitam na spasenju! Atentator je uhvaćen. Neki Đura Knežević iz Bosne.
- On je samo oruđe u rukama Nikole Pašića i njegovih radikala. Naredite da se Pašić odmah uhapsi i sprovede u Beograd. Ovog puta mi se neće izvući. Pazite da opet ne klisne preko granice kao u vreme Timočke bune. Šta ti veliš, Saša?
- Sve ćemo ih pohapsiti i izvesti pred preki sud.
- Radikali su mi pretili u štampi, u parlamentu, svuda su mi pretili smrću, a danas su hteli da me ubiju.
- Danas tebe, sutra mene, sve je to upereno protiv dinastije! Možda iza ovog stoje i Karađorđevići? Andonoviću!
- Naređujete da ih sve pohapsim?
- Prvo, Pašića. Telegrafišite načelniku Jezdiću da ga odmah uhapsi i pod jakom stražom sprovede u Beograd.
- Odmah ću postupiti po vašem uputstvu.
U dvor stiže i Bademlić i prvo prilazi Milanu:
- Moje iskrene čestitke za spas od zlikovačke ruke.
- Hvala, a ko je atentator?
- Rekao je da se zove Đura Knežević i da je došao iz Bosne.
- On nije toliko važan iako će omastiti konopac, nego oni koji su ovo organizovali, a to su Pašić i njegovi radikali. Dao ubici pištolj, a on se sklonio u Požarevac da bi imao alibi.
- Strpaćemo u haps sve koji su u ovaj pokušaj gnusnog atentata umešani. Sve, bez milosti.
- Dobro, Bademliću, krenite u akciju. I budite oprezni jer je zver opasna i lukava - posavetova vernog činovnika Milan.

Unapred se radovao najlepšem i najskupljem trofeju - Pašićevoj glavi! Bio je strastveni lovac i njegov prijatelj Franja Josif poklonio mu je lovačku kuću u okolini Beča gde su car i njegovi doglavnici i ugledni gosti odlazili da love.

U JEDNOM delu svoje kuće, apotekar Dušmanić smestio je drage i uvažene kumove Đurđinu, Nikolu i njihovu decu. U pozno doba noći neko je zakucao na spoljni prozor odaje u kojoj je konačio bračni par Pašić. Prva se prenula Đurđina, pa oslušnuvši još malo, poteže muža za rame:
- Nikola! Nikola!
- A? - upita bunovni Pašić.
- Neko kuca na prozor!
Gunđajući što ga bude iz slatkog sna i dižu iz meke postelje nakon tvrdih robijaških kreveta, nekako se podiže i priđe prozoru.
- Ko lupa?
- Kume, otvori, ja sam, Dušmanić.
- Ovaj, šta je zapelo?
- Otključaj vrata, kume, važna je stvar posredi.
- Šta li može to da bude? - prošaputa zabrinuta Đurđina.
- Dobro će biti, ako nije policija.
Pašić okrete ključ u bravi, vrata se naglo otvoriše i u sobu banuše Dušmanić i načelnik okruga požarevačkog Kosta Jezdić se fenjerom. Pašić se strese, a Đurđina pripali petrolejku da se bolje vide lica pri susretu u nedoba.
- Gospodine Pašiću - počeo je strogo zvanično Jezdić. - Danas je u Beogradu izvesno lice iz revolvera pucalo na kralja Milana.
- Ah, kakav li je to ludak učinio! Gospode Bože, sad će toliko nedužnih ljudi da nastrada.
- Naređeno mi je sa najvišeg mesta da pretresem vaš stan, lišim vas slobode i pod jakom stražom sprovedem u Beograd.
- Ovaj, moj stan je u Beogradu - primeti Pašić.
- Znam, ali ste privremeno ovde kod Dušmanića. Molim vas da ne pružate otpor, jer su napolju žandarmi.
- Kakav otpor, gospodine načelniče. Samo vi radite kako vam je naređeno, jedino vas molim da ne pravite larmu, da mi se ne preplaše deca.
Jezdić otpoče da pretura po papirima i u prozoru otkri sitno ispisan tabačić. Razvi ga spram svetlosti lampe.
- Nije to ništa. Pisao mi Paja Marinković dok sam bio u zatvoru - reče Pašić i pokuša da se domogne papira, ali Jezdić ga nije dao, nego naže glasno da čita:



NESREĆNI REŽIM...

- "PRVO, kralj Milan poziva starog reakcionara Nikolu Hristića da pomaže ovam nesrećnom režimu. Pod dva, izjava ruskog poslanika Manzurova i vojnog atašea Tabuea, koji uveravaju da će uskoro doći kraj ovom mrskom režimu. Pod tri, prepričan oštar članak objavljen u londonskom `Tajmsu` protiv kralja Milana, u kojem se otkriva da je kralj Milan dužan osam miliona dinara, da će se njegovi dugovi, privatni, isplatiti iz državne kase. Pod četiri, mišljenje nekoliko političara koji sadašnje stanje u Srbiji ocenjuju crnim bojama". Moram zadržati ovaj papir, biće interesantan za istragu... Gospodine Pašiću, morate poći u načelstvo.
(Nastavlja se)