Kralj se verio Dragom

Piše: Živorad LAZIĆ


- Saša, vreme je da se ženiš! Idem s Vladanom Đorđevićem da nađem nevestu u Evropi. Biće to neka nemačka princeza, najverovatnije. Ali, neću ti nametati neku koja tvom srcu nije draga - reče Milan svom Sašenjki pakujući stvari za put.
NJemu, ženskarošu, nije promaklo da se mladi kralj lepi za dvorsku damu, udovicu Dragu Mašin. Natalija je Dragu velikodušno pozvala u dvor i spasla bede, jer je posle smrti muža naglo osiromašila, pa je rado u noćne vizite primala oficire. Mladi princ je u toj naočitoj ženi našao ono što mu nisu pružili ni mati, ni otac, pa je dečja naklonost vremenom buknula u strasnu ljubav. Milan se smeškao: ko će kraljevića naučiti ljubavnim veštinama, ako ne dvorska dama. I on ih je imao i menjao, ovo između Saše i Drage će se završiti na najbolji način: njegovom ženidbom i dvor će se već postarati da se dami za sve usluge velikodušno plati i nađe dobra prilika za udaju.
Tako je mislio Milan dok se opraštao sa Sašom, dovezao dvorskim fijakerom do železničke stanice, pa u vagonu za spavanje. NJegovi prijatelji u Beču i Berlinu već su bili obavešteni o misiji "šen Milana", velikog kavaljera i duhovitog sagovornika, pa su pripremali fotografije i biografije udavača iz domova visokog plemstva. Kraljica je kraljica, pa makar joj s glave sijala kruna u zabačenom, balkanskom seljačkom Beogradu. Ali, mladi Aleksandar je imao sasvim drugi plan i odmah ga je objavio po očevom odlasku u Jevropu: Venčaće se sa Dragom Mašin, udovicom, starijom od njega 12 godina. Milan je u ovu senzaciju poverovao tek kada mu je uz nju saopšteno da mu sin zabranjuje povratak u Srbiju! Ako bi se Milan usudio da silom pređe granicu, graničari će pucati u njega.
- Kurva ga je potpuno sludela nekim mađijama. Šta ćemo, doktore?
- Do tog venčanja ne sme doći - odgovorio je Vladan Đorđević.

I U SRBIJI je ova vest izazvala veliku pometnju, naročito među oficirima.
- Državom vlada ludi kralj - vikali su oni najhrabriji i, malo zatim, premeštani u unutrašnjost ili degradirani.
Aleksandra su već upoznali kao histerika i čoveka slabog, prevrtljivog karaktera, ali ovaj njegov korak prevazilazi sve njegove ranije ispade. Veličanstvo je pozvalo oficirski kor u dvor, pojavio se u velikoj dvorani i pozdravio ih sa:
- Pomoz’ Bog, oficiri!
- Bog ti pomogao, veličanstvo - odazva se samo nekolicina, ostali su ćutali, utučeni i postiđeni.
- U poslednje vreme, a u povodu moje odluke da se oženim izabranicom srca mog, počinju se prenositi odvratni glasovi da sam ja nenormalan. Ja vas, gospodo oficiri, pozivam da takve glasove energično suzbijate, svesni mog prava da se u moju ličnu stvar niko ne može i ne sme da se meša. To je razlog zašto sam vas zvao i sve što sam imao da vam kažem!
- Živeo kralj!
Nakon poduže pauze, odazva se samo nekoliko glasova. Ostali su ćutali kao zaliveni, a Aleksandar se hitrim koracima uputio u susednu odaju gde ga je čekala presrećna Draga. Zagrlila ga je i poljubila, rekavši:
- Lane moje.
- Majčice, ohladiću oficirske usijane glave! Našoj sreći neće ni sablja ni pištolj zapretiti. Objavićemo venčanje.
Izlazeći iz dvora pešadijski poručnik Dragutin Dimitrijević, prozvan u akademiji Apis, otvoreno reče nekolicini vernih drugova:
- Sramota me je da služim ovakvog kralja.
- I nas - složiše se sa hrabrim oficirem, nacionalistom.
To je bila prva iskra zavere koja će buknuti u plamen. Tako će sagoreti poslednji Obrenović i ugasiti dinastiju.

A U BEČU je bolovao Milan. Viđan je zamišljen za kafanskim stolom sa čašicom konjaka. Nije imao novca da iznajmljuje luksuzne stanove, pa se preselio u apartman hotela i primećivao kako se krug njegovih prijatelja širok i galantan, osipa. I tako je dočekao zimu u prvoj godini novog 20. veka. Naišla je prehlada, dobio je grip. Lečio ga Vladan i u početku sa verovalo da će snažni Milanov organizam odoleti ovoj lakoj bolesti. Ali, Milan bejaše već slomljen onim što mu je sin priredio. Imao je običaj da se jada:
- Ubi me onaj kojeg sam stvorio i na presto doveo.
Stigla je depeša da Milan teško bolestan želi da se oprosti sa sinom.
- To, matori, prevarant, hoće da te domami u Beč i da nas rastavi - opomenula ga Draga.
Oko Milanove bolesničke postelje brinuli su grof Žiči, doktor Vladan Đorđević i srpski poslanik u Beču Kosta N. Hristić, sin Nikole Hristića, radikalskog neprijatelja i velikog reakcionara, dugovečnog ministra i državnika, koji je umeo da se popne i održi na visokoj vlasti.
Osetivši dodir hladne aveti, Milan je upitao:
- Zar nije užasno da tako mlad umrem?
Prisutni su ga tešili da će pobediti boljku. I on je poverovao.
- Neka moj sluga pripremi puške za lov! Kad ćemo, grofe Žiči, na vukove?
- Čim prezdravite, grofe od Takova.
- Poslaniče, interesuje me koja glumica igra u Beržarevom komadu. Rado ću otići na predstavu.
- Raspitaću se, veličanstvo.
Milan je najednom zakolutao očima i uperio pogled u tavanicu i tamo je video onostrano i nerealno. Ispunila mu se želja: našao je sinu suprugu, sebi snaju, a Srbiji kraljicu.
- Saša, dete moje, isprosio sam ti nemačku princezu. Nemice su najbolje supruge i kraljice. Oplemenile su mnoge evropske dvorove. Seti se samo Katarine Velike koja je širila i gospodarila najvećom imperijom na svetu. Pa, i sadašnja ruska carica je Nemica, Aleksandra. Mi smo mala zemlja, ali ćemo se preko princeze oroditi sa skoro svim evropskim dvorovima. Nemoj tvoga papu, koji te voli najviše na svetu, razočarati i princezinu ruku odbiti. Saglasje je postignuto, samo još ti da kažeš - da!
Onda je zaćutao, zatvorio oči i zakašljao se. Lekar mu je maramom brisao kapi znoja sa čela.

A SAŠE NEMA...

- NEĆU da umrem pre nego što se ne oprostim sa sinom.
- Ama, ovo je samo prolazna kriza, veličanstvo - tešio ga je diplomata Kosta Hristić.
Ponovo je zakrkljao i utonuo u besvest.
- Verujem da će se NJegovo kraljevsko veličanstvo Aleksandar pojaviti. Neće se oglušiti o poslednju želju svoga oca.
- Ako ga pusti ona kurva - prošapta Vladan.
Saša, daj mi tvoju ruku - zavapi Milan i pruži svoju, ali ne beše tražena sinovljeva šaka da prihvati očevu.



(NASTAVLJA SE)