Crna vest iz Beograda

Piše: Živorad Lazić
ZA stolom u bašti sede Đurđina i Nikola. Lepo majsko veče na moru, palme se njišu na zapuhanom vetru, a žarulja osvetljava novine koje čita Pašić, dok supruga veze milje. Iako je odrasla u bogatoj porodici, mati je naučila da nikad ne sedi praznih ruku. A rodila se u Harkovu, gde je zajedno s ocem doputovala i njena trudna mati. Utovarivali su Rusi žito u očeve brodove pred plovidbu za Italiju, a Đurđina se rađala.

Tako je bilo, pa detinjstvo i devojaštvo u Trstu i studiranje lepih umetnosti po italijanskim muzejima. Imali su taj slikarski nerv svi u familiji, brat se posvetio vajarstvu, ali nije stekao slavu Meštrovićevu. Dalmatinski klesar, siromašak, već ima glas velikog skulptora, a njezin brat je imao sve, a nije postigao skoro ništa. Živeo u Firenci, pa tamo su se i venčali, ona i Nikola, Srbijanac. Brat ih je blagoslovio odmah posle sveštenika u Ruskoj crkvi. Srbi nisu imali svoju crkvu u Firenci, imali su je u Trstu, ali oni su se odlučili za Firencu. Oseća Italiju ovde, u ovom istarskom gradu Austrougarske monarhije. Bliži je Rim od Beča, a najdalji je Beograd.

Dugo ćutanje prekida Đurđina:

- Trebalo je da ostanemo na plaži do zalaska sunca. Deci dobro čini morska kupka, sunce i naročito vazduh pun jodnih isparenja. A i ti se bolje osećaš, je l` da?

- Ti si, Đurđini, odrasla u Trstu. Navikla si na more, a mi koji smo učili da plivamo u Timoku, ovaj, moramo da se pazimo.

- Nema prave države bez mora.

- Znam, zato ću se boriti da Srbija izađe na more. Ako su Nemanjići imali srpsko primorje, što ne bi i ovi današnji vladari.

Iskašljujući se, Pašićevima priđe njihov domaćin Istranin Ivan.

- Oprostite što vam kvarim ovo lipo veče, ali vam moram saopšćiti vijest da su noćas u Beogradu oficiri ubili kralja i kraljicu.

Đurđina i Nikola se pogledaše, onda poglede upreše u lice donosioca crne vesti.

- NE DAJ, Bože, da je to istina - pribra se Pašić.

- Je, gospodine Pašiću, istina je. Čuo sam na pošti, ali su mi potvrdili i oficiri koji ovdje ljetuju. Vrlo su uzrujani što su takvo ubojstvo počinili oni koji su se kralju zakleli na vijernost! Vi, Srbi, rado ubijate vaše vladare.

- Među austrijskim oficirima koji su u Abaciji na dopustu, nastala je prava uzbuna. Očekuju pozive svojih komandi. Možda će se zavesti vanredno stanje. Ne daj, Bože, rata... Biste li po čašu vina ili vam je milija travarica?

- Hvala, ja moram da obiđem decu - reče Đurđina i uđe u vilu.

- Popiću čašu crnog vina, ali pomešanog sa vodom.

- Odmah ću donijeti.

Pašić je, u stvari, glumio da je šokiran vešću o onom što se odigralo u Beogradu. Sklonio se iz srpske prestonice da se to svrši bez njegovog prisustva. Bio je i ostao protiv svakog krvavog raspleta u politici i dinastičkim obračunima. Svakako, poluludog Aleksandra i sumanutu Dragu je trebalo maknuti sa prestola, ali ne ovako. Nego kao rodonačelnika dinastije Obrenović, Miloša, na brod, pa uz ili niz Dunav. Saša i Draga bi mogli lepo živeti u svojoj vili u Bijaricu, tamo gde su se prvi put dodirnuli i osetili. Osetio on, a ona je već, što se kaže, kao udovica "sto vašara promenila". Ali su se možda plašili da se jednog dana ne vrate, kao što se i Miloš posle dvadeset godina vratio i osvetio se onima koji su ga iz Srbije proterali.

Ivan postavi na sto bocu vina, dve čaše i bokal vode. Pašić nasu pola čaše istarskog crnjaka, a zatim doli vode.

- E, ako je ova vest tačna, onda ću popiti ovo vino za dušu počivšeg kralja. NJegov me otac osudio na smrt i ja sam pobegao da spasem glavu, a on me je pomilovao i posle skoro sedam godina sam se vratio u otadžbinu... Nek` ti se, Aleksandre, vidi za dušu... Sad bi vi, gospon` Ivane, trebali reći: Bog da mu dušu prosti... Takav je naš pravoslavni običaj.

- Bog da mu dušu prosti - odazva se Ivan i ispiše vino bez kucanja. - A ja ću popit još jednu za srećan put.

PAŠIĆ razumede ovu aluziju, kao Srbin više nije poželjan u domaćinstvu Hrvata, austrougarskog podanika. Pašić ustade i priđe Đurđini koja je nagnuta kroz prozor gledala u noć i osluškivala kao da će stići glas iz dalekog Beograda da je vest o umorstu u dvoru lažna.

- Đurđina, počni da se pakuješ... Sutra putujemo.

- Kuda? U Trst, mojima ili u Firencu, bratu?

- Putujemo pravo za Beograd.

- Pa, tamo je opasno. Možda će izbiti nemiri, revolucija.

Pašić mahnu rukom i vrati se za sto. Ivan mu je sipao vino, ali gost mu zaustavi ruku i viknu:

- Ne... Ja pijem samo jednu čašu pomešanu s vodom. Dve samo na krsnoj slavi, a tri na svadbi... Zamolio bih vas da još jednom proverite šta se zbilo u Beogradu.

Ivan izađe iz lepog vrta punog mirisa procvalih ruža, natkrivljenog širokim lepim cvetovima magnolije. A Đurđina sede ponovo za sto uzdahnuvši.

- Jadni kralj i kraljica! Ti si znao za oficirsku zaveru?

- Ovaj, nisam - odlučno se brani Pašić.

- Kako je moguće, kad si rekao za onog bika... Apis, je li zakleo se da će sa drugovima ubiti kralja i kraljicu. On je govorio da ga je sramota da služi takvog kralja.

- Jesi li se spakovala?

- Ostalo ću ujutru... Nije ti bilo lako pod Obrenovićima.

- Neće mi biti lakše ni pod Karađorđevićima.

- Oficiri sada drže vlast u svojim rukama: u njihovoj je moći da zavedu vojnu diktaturu ili proglase republiku.

- Srpski oficiri neće republiku, a vojna diktatura može da bidne.

- Zar nije bolje da pričekamo s povratkom?

- Nije, Đurđina, ne smem da okasnim. Opasno je u politici okasniti. Ako te svi preteknu, gotov si.

Ivan se vraća, odmah ispija gutljaj vina, pa klimne glavom.

- Vijest je potvrđena iz Beča. Austrougarski poslanik u Beogradu obavijestio je cara o gnusnom zločinu. Franc Jozef je šokiran. Bio je prijatelj sa Obrenovićima, a Aleksandra je držao u krilu... Žao mi je što sam moram reć: u Abaciji raste antisrpsko raspoloženje.

NOVI KRALJ
A U vozu za Beograd, Pašić je šaputao sebi:

- Petar Karađorđević je stariji od mene godinu dana. Školovao se u Jevropi, ratovao pod francuskom zastavom i poslednje godine proveo u Švajcarskoj gde sam i ja studirao. To je dobro, izmenićemo u Beogradu uspomene na sajdžije. To je dobro za mene... Upoznali smo se u Hercegovini prilikom ustanka Srba. I to je dobro za mene. Posrbio je Milovu knjigu o slobodi, a pristao je da zaverenici ubijaju Obrenovića. To nije dobro za njega, a za mene - ne znam, kako bidne... Možda je sreća narodna uznapredovala ovim prevratom, ali ja ću i novom kralju reći: mora da se ide samo parlamentarnim putem i da se poštuje Ustav i da se ne menja svakog časa, kao pod Obrenovićima.
(NASTAVLJA SE)