Princ rđavih manira

Piše: Žiovorad LAZIĆ
KRALJ je zamolio Pašića da staloženim manirima i mudrim govorom utiče na prestolonaslednika Đorđa koji je ispoljavao sve neobuzdaniji temperament i nekontrolisanim postupcima brinuo oca i vladu srpsku. Ako bi se naljutio, često bez vidljivog razloga, ružno je psovao, a ponekad i ošamario neku ličnost iz svoga okruženja. Naročito je lako dizao ruku na oficire. I Pašić je pristao da sa princem Đorđem poseti manastir Žiču. Kraljević je odbio usluge dvorskog vozača i zauzeo je mesto za volanom. Pašić umalo da u poslednjem trenutku iskoči iz limuzine i izgovori se nekom nevoljom zbog odustajanja, ali ga zadrža na sicu kralj koji im požele srećan put.

U manastiru je pažljivo slušao izlaganje igumanovo o istoriji ove srpske svetinje, a na reči monaha zašto se zove sedmovrata Žiča, princ upade igumanu u reč:

- Sada bi bila osmovrata da je moj otac pristao da se kruniše u Žiči.

- Ovaj, rekao je da bi se to tumačilo kao njegova neumerena ambicija da se tim činom uzdigne do Nemanjića, pa je izabrao Sabornu crkvu. Ali će Žiča dobiti osma vrata, kad se vi krunišete, visočanstvo - primeti Pašić i Đorđu bi milo.

- Eno, na onom živopisu lepo se vidi kako su se na srpskom dvoru služili nožem i viljuškom, a na jevropskim su kidali meso prstima - reče ponositi iguman.

Pri povratku u Beograd Đorđe je vozio kao da ga proganjaju ljuti neprijatelji i na Pašićeve opomene da smanji brzinu, vozač je dodavao gas i pevušio francuske šansone. U neko doba Đorđe upita:

- Vi odista smatrate da ja treba da se krunišem u Žiči?

- Ako nastavite sa ovakvom vratolomnom vožnjom, teško da ćemo doživeti taj veliki dan vašeg krunisanja.

Đorđe se nasmeja ovoj šali, ali ne smanji brzinu.

- Vi se plašite moje vožnje, a Apis uživa sa mnom u autu.

Jednom je oduševljeno uzviknuo: "Takav kralj je potreban Srbiji!"

JA se, ovaj, za sebe ne bojim. Što se kaže: turio sam sreću pod jastuk i čekam svetog Aranđela Vadidušu, ali vi ste, visočanstvo, tek počeli život i čeka vas presto, pa vam je moj savet da se kroz život vozite sigurno.

- Tako misle starci, nego da vas pitam: šta vi mislite o Apisu?

- Ovaj, onaj...

- Ponekad me nervira taj oholi ubica! Ja sam hteo da mu jednom prilikom razbijem nos, ali me je sprečio Saša. Moj brat ume da čeka, ja - ne! Niste se usudili da Apisa penzionišete?

- U tom trenutku iza okuke se ukazaše zaprežna kola. Pašić viknu:

- Pazite!

Kraljević jedva prikoči i auto se zausatvi ispred volova koji začuđeno gledahu krupnim očima u ovu čudnu mašinu dosad neviđenu na putevima kojim vuku kola. I seljak skoči sa lotre i stade ispred uznemirenih životinja. Iz vozila izađe Đorđe, a pridruži mu se i Pašić sa strepnjom.

- Pomaže Bog - pozdravlja seljaka Đorđe.

- Bog ti pomogao, gospodine! Umalo da udariš u moje vočiće. He - tvoji točkovi se brzo okreću. Mnogo brže od ovi moji.

Đorđe potapša po leđima oniske, neuhranjene životinje. Vočići mlataraju rogovima, frkću, ali iz jarma ne mogu.

- Slabo hraniš stoku, domaćine. Tvojim volovima ispala rebra! Ne valja tako - prekore Đorđe seljaka.

- Aj, aj, gospodine, dobro smo živi kaka me je muka snašla.

- Prođo` čitavu Šumadiju, a nigde ne videh tako mršava goveda. Mora da si neka velika nebriga.

- Drukčije bi izgledalo sve da su mi se otac i stric vrnuli iz rata - vajkao se seljak.

- A što se nisu vratili?

- Obojica su postradali na Slivnici u ratu s Bugarima...

Kad su doneseni, ja sam bio još detetom. I otad bedujemo!

KRALJEVIĆ pretura po svojim džepovima, a zatim se obrati Pašiću:

- Gospodine Pašiću, dajte mi na zajam dve hiljade dinara. Vrati ću vam čim stignemo u Beograd.

Pašić izvadi buđelar i odvoji dve krupne novčanice. - Izvolte, visočanstvo - pruži novac.

Seljak najednom otvori usta, pa unezvereno prenosi pogled sa Pašića na Đorđa. Ne prihvata novčanice od tek prepozantih visokih ličnosti u državi.

- Neka, vaše visočanstvo. Ja se izvinjavam što ve nisam oma prepozn`o... Ne treba, moji su položili živote na oltar otadžbine - patetično uzvrati volar.

- Uzmi, kad ti naređujem, i budi ponosan na oca i strica.

- I ponosim se, vaše visočanstvo. Živeo kralj i prestolonaslednik Đorđe Karađorđević - zaklikta seljak i s nevericom zgrabi novčanice i strpa ih u nedra. - U zdravlje putovali na radost srpskog naroda. Za ove pare nakupovaću zobi i sazidati novu štalu za moje vočiće.

Seljak povede volove malo ustranu, a Đorđe i Pašić nastaviše vožnju autom preko džombavog puta. Nakon izvesnog vremena Đorđe upita:

- Gospodiše Pašiću, naš seljak je lukav. Pitam se da li je onaj maločas rekao istinu, ili je slagao da bi ušićario.

- Cenim da je rekao istinu.

- Po čemu?

- Ovaj, on nije znao pred kim se nalazi, sve dok vas ja nisam oslovio, tek se ondak uzvrpoljio. Mnogo ste mu dali. I vaš otac često u Topčideru i u Topoli razgovara sa seljacima, ali im ne da pare.

- Daje moj plemeniti otac milorad pred crkvom, ali pomalo, kao i vaš ministar finansija. Priča se da Laza Paču traži kusur kad prosjaku pruži dinar, a i vi ste tvrđi od kamena! Ha, ha, ha! Šta ako vam ne vratim dve hiljade, hoćete li preboleti taj gubitak! - smeje se kraljević i poveća brzinu.

- Lakše, lakše, vaše visočanstvo - opominje ga Pašić.

Stigli su srećno u prestonicu, a ubrzo zatim Pašić je doživeo prvi saobraćajni udes. - Auto u kojem ga je vozio njegov šofer udario je u tramvaj. Iznerviran Pašić je iskočio iz limuzine i viknuo na tramvajdžiju:

- Majstore, gde gledaš, zar nisi mogao da skreneš?

- Kako da skrenem, gospodine Pašiću, kad idem po šinama? Što vaš šofer nije skrenuo?

- Ovaj, u pravu si, ti nisi mogao, a moj šofer nije hteo!

ISPAO AĐUTANT

A NA jednoj topčiderskoj krivini iz auta kojim je upravljao kraljević ispao mu je ađutant. Zanesen brzom vožnjom, Đorđe nije ni primetio da iza njega ne sedi oficir pratilac. Ceo Beograd je živeo u strahu od brzog dvorskog automobila, a stari Beograđani su se u potaji dogovarali kako da doakaju ovoj novotariji koja njima i njihovoj deci život ugrožava.
(NASTAVLJA SE)