Ratovi posle rata

Piše: Živorad LAZIĆ
BALKAN je uzavreo. Braća Srbi, Crnogorci, Bugari i Grci u potaji sklopili su savez da zajednički krenu u rat protiv Turske i oslobode krajeve gde njihovi sunarodnici pate pod turskim igom. Turska imperija je zaudarala kao lešina koja se raspada. I Pašić je prihvatio od oficira bojni poklič, umesto ćutanja i lukavog političara u njemu se najednom probudio ratnik, rado je sa ostalima duvao u bojnu trubu i udarao maljicama po ratnom dobošu. Umesto: ovaj, onaj, sad je na njegovim usnama treperilo: - Ura! Ura! Ura!

Skinuo je redengot i polucilinder i navukao kaplarsku uniformu, a na glavu nabio šapku. Nudili su mu oficirski čin odavno, ali je on uporno odbijao unapređenje, govoreći da mu epolete neće mnogo pomoći. Omilio mu je ovaj najniži čin koji je pošteno zaslužio pod komandom Milana Obrenovića pre 36 godina.

Uoči ratnog pohoda na Staru Srbiju (Kosovo i Metohiju) i južnu Srbiju (Maćedoniju), na izborima Pašićevi radikali izvojevali su veliku pobedu i kralj Petar ga je pozvao u dvor.

- Gospodine Pašiću, na izborima vaša stranka je dobila ubedljivu većinu u skupštini. Poveravam vam mandat za sastav vlade. Organizujte kabinet. Nije vreme za stranačko gložanje i nadmudrivanje. Mi smo već jednom nogom u ratu. Mi imamo kazis beli: da se smesta prekine nasilje nad našom braćom u Staroj Srbiji i Maćedoniji i da Turska prestane s mobilizacijom u tim krajevima. Šta ćemo ako Turska prihvati naše zahteve?

- Veličanstvo, budite sigurni da Turska neće pristati. A neće nam vratiti ni ratni materijal koji je zaplenila u solunskoj luci. Ovaj, rata će da bidne!

- Sigurni ste?

- Ja ću da sastavim ratnu vladu, ali tako kao da nije ratna za velike sile, a opet, ovaj, biće za nas. S Božjom pomoći, oslobodićemo našu braću!

- Krajnje je vreme - složi se kralj, a potom sasluša spisak ministara u Pašićevoj vladi i klimnuvši glavom dade svoju formalnu saglasnost.

Vojskom je komandovao kralj, a predvodio je prestolonaslednik sa školovanim oficirima. Mlade obdarene Srbe odabirao je kralj Milan i slao u strane vojne akademije.

Slavna Kumanovska bitka rešila je rat. Turci su odstupali, a balkanski saveznici nastupali.

KRALJ se sa Pašićem i svitom uputio u slavnu Milutinovu zadužbinu Gračanicu. Bio je tu i poslanik prištinski Milan Rakić. Razgledajući živopis, Pašić i Rakić zastaju pred freskom lepe Simonide, poslednje i najdraže supruge kralja Mulutina, velikog zadužbinara i večnog zaljubljenika u žensku lepotu. Osvajao je teritorije, a sa istom strašću i ženska srca.

- Gospodine Rakiću i vaš otac Mita je voleo književnost. Vi ste od njega nasledili pesnički dar. Ja se u poeziju ne razumem kao moja Đurđina, koja je i sama ispisivala stihove u mladosti, dok se nije udala za mene, pa batalila. Uživao sam u vašim izveštajima iz Prištine. Ne bih voleo, ovaj, da u vama nadvlada pesnik diplomatu. Bio bi to za Srbiju veliki gubitak.

- Ne brinite, gospodine predsedniče, od poezije se ne može živeti. Na mene je veći uticaj imao moj deda po majci Milan Đ. Milićević nego otac.

- Znao sam Milana, lepo je pisao o znamenitim ljudima... Dabome, poezija je veliki luksuz duše, ali za telo treba oslonac na zemlju... A tvoj otac Mita se prvi među nama zanesenim socijalizmom osvestio i manuo se Marksa. A vi, gospodine Rakiću, niste od te socijalističke bolesti patili?

- Nisam.

- Znači, možemo da računamo na vas kao na diplomatu?

- Ja ću se, gospodine predsedniče, prihvatiti svakog zadatka koji će biti na korist Srbiji.

- Drago mi je da to čujem.

Zagledani u lik vizantijske princeze i buduće srpske kraljice, Rakić svečano govori zidu:

- Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne, na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči.
Ali dirnuti rukom nije smeo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo
Pod kojim leži kosa tvoja gusta...

- Lepo, bogami, da lepše ne može biti. Jeste li to vi ispevali?

- U slobodnom vremenu.

- A što su Arbanasi vadili slici oči?

- Zbog verovanja da prah sa freske leči očne bolesti... Sveti kralj Milutin je Simonidu najviše voleo i na njenim rukama izdahnuo.

ALI Milan Rakić nije bio samo odličan diplomata i veliki pesnik, nego i junak u borbi. Kad je počeo rat, skinuo je smoking i obukao vojničku uniformu. Priključio se Tankosićevoj četi i taj nežni građanin brže je trčao, bodrije pešačio i bolje gađao od dugogodišnjih komita, prekaljenih u dnevnim i noćnim prepadima.

Srpska vojska je brzo napredovala na svim frontovima. Stari kralj je bio sa vojskom, a novi prestolonaslednik Aleksandar komandovao sa đeneralima. Bio je znatno izučio vojne veštine u Rusiji i sad je svoje znanje, a bio je darovit vojnik, praktično primenjivao oslobađajući posle pet vekova srpske krajeve, postojbinu srpskog bića, jezgro Milutinove kraljevine i Dušanove carevine. Tako se stiglo i na mesto gde se odigrao krvavi Kosovski boj na dan svetog Vida 1389. godine. Srpski vitezovi su ostali bez zapovednika i vladara kneza Lazara, a turske paše i begovi bez sultana Murata. Iz srpske prolivene krvi nikli su crveni božuri, a na mestu gde je rasporen Murat, oko turbeta, rasla je zelena trava koju su pasli bivoli.

Na slavnom i opevanom Gazimestanu postrojena je srpska vojska ispred koje stoje kralj Petar, prestolonaslednik, Pašić, vojvoda Putnik i konzul u Prištini pesnik Milan Rakić, u srpskoj vojničkoj uniformi. Paradnim korakom kralju prilazi đeneral Živojin Mišić na raport.

- Vaše veličanstvo, pobednički bataljoni srpske vojske postrojeni u vašu čast, spremni su za smotru. Raportira đeneral Živojin Mišić.

Kralj se pozdravi sa đeneralom, a onda u pratnji sina i Pašića i vojvode vrši smotru. Pošto završi osmatranje vojnih jedinica, sa suzama u očima pokloni se zastavi i uzvikne:

- Pomoz Bog, junaci!

- Bog vam pomog`o, vaše veličanstvo - odgovaraju redovi tako gromoglasno da se prolama nad kosovskom zatalasanom ravnicom.

(NASTAVLJA SE)