Rat bez objave

Piše: Živorad Lazić
I ČETRNAESTOG oktobra Bugari su napali srpske položaje ne poštujući međunarodnu obavezu da objave rat, kako bi poštedeli civilno stanovnišvo. A istovremeno su Austrougari i Nemci otpočeli ofanzivu sa starom pretnjom na bečkom Bal placu: "Srbija mora umreti"! Braća Rusi i veliki saveznici Englezi i Francuzi nisu dozvolili Srbiji da otpočne preventivni rat. Regent je vojvodi Mišiću rekao da neće biti čuvene njegove kontraofanzive kao decembra prošle godine, a Žuća, kako su ga zvali zbog riđe kose, odgovorio je odlučno:

- Biće, visočanstvo! Poznajem ja srpskog vojnika. Kad izgubi svaku nadu, u njemu se probudi kurjačka ćud.

Predsedništvo vlade posetio je francuski poslanik Ogist Bop. Pašić ga je sačekao u pogruženom stojećem stavu bez kurtoaznog osmeha.

- Gospodine predsedniče, imam prijatnu dužnost da vas obavestim: iz Grčke i drugih pravaca hita francuska vojska u pomoć bratskoj savezničkoj Srbiji. Molim vas, dočekajte moje sunarodnike toplo i prijateljski.

- Gospodine poslaniče, to će podići moral našoj vojsci. Da li je naša vrhovna komanda obaveštena?

- Nemojte sumnjati, gospodine predsedniče.

Vest je brzo proneta Nišom i na istaknutim zgradama zavijorile su se francuske zastave, a gradom su odjekivali radosni uzvici: "Dolaze Francuzi! Živela Francuska!"

Vojni orkestar maršira ulicama i svira marševe. Pred francuskim poslanstvom se zaustavlja i iz bleh-instrumenata odjekuju zvuci Marseljeze. Poslanik Bop izađe na balkon u oficirskoj uniformi i pozdravlja himnu.

ALI već idućih dana snuždeni poslanik Bop saopštava Pašiću:

- Gospodine predsedniče, naši neće doći.

- Srbiji je suđeno da bude sama kad joj je najteže.

Na obali Nišave stoje Lapčević i Trocki, socijalisti i prijatelji.

- Šta će sada Srbija - pita Trocki.

- Naš predsednik je već rekao: Spasa nam nema, ali propasti nećemo! Dobro nije, a zlo se sprema!

- Duhovito, ali ja odlazim. Za Srbiju nema više nade. Druže Lapčeviću, nikakav rat ne može spasti narod, nego samo revolucija.

- Mi ne ratujemo, druže Trocki, mi se branimo. Drug Lenjin je rekao da su odbrambeni ratovi opravdani.

Pašić je urgirao kod pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa da pusti američkog novinara DŽona Rida u Srbiju.

- Ne može, gospodine predsedniče - odgovorio je Apis.

- Pa Rid je lepo pisao o Srbiji. Amerika ne bi znala kroz koje smo patnje prošli da nije bilo Ridovih članaka po novinama.

- Obaveštajni odsek Vrhovne komande i odbrane ne odobrava dolazak stranaca na vojnu teritoriju.

- Žaliću se prestolonasledniku.

- Regent je potpisao tu naredbu - nasmeja se Apis.

- Ruski poslanik Trubecki saopštava Pašiću:

- Gospodine predsedniče, imam prijatnu dužnost da vam prenesem poruku moje vlade i ministra inostranih poslova gospodina Sergeja Dimitrijeviča Sazonova da sile antante ne smatraju okončanom kampanju na Balkanu. Sve sile su zabrinute zbog otežanih uslova za dostavljanje municije i hrane srpskoj vojsci, ali će Rusija naći nove puteve za pružanje pomoći Srbiji. Sve tri sile su čvrsto rešene ne samo da obnove Srbiju u njenim ranijim granicama, već i da se proširi.

- PRENESITE ruskoj vladi i ministru Sazonovu da ćemo uvek ostati verni saveznici velike Rusije i da bez njene pomoći nama predstoji propast. Mi ne možemo, međutim, a da ne podsetimo sile antante na naša upozorenja da će Bugarska pristupiti Nemačkoj i Austriji, što se i obistinilo u najkritičnijem trenutku po Srbiju - bio je Pašićev prekor velikim i nadobudnim silama.

Iz vrhovne komande stiglo je pitanje: kapitulacija ili povlačenje? Saveznička pomoć ne pristiže, Srbija je iznurena ratovima i epidemijom tifusa. Dakle? Kontraofanziva - opet će vojvoda Živojin Mišić. Živko Pavlović, koji zamenjuje bolesnog Putnika, saopštava da nemamo snage za kontranapad, a njemu daje za pravo i regent.

Pašić je sazvao sednicu vlade i u uvodnoj reči poručio:

- Gospodo ministri, možda je ovo poslednja sednica vlade u Nišu. Sve je upropašćeno zbog povlađivanja Bugarskoj od naših saveznika i žrtvovanja životnih interesa Srbije našim najgorim neprijateljima. Sve smo učinili, ili bar sve, što se od nas tražilo, ali mi smo znali da se bugarski dvor opredelio odavno za Nemci i Austrijance. Nikako nisu hteli razumeti naši saveznici da je za uspeh naše stvari na Balkanu potrebno srušiti Bugarsku, a pojačati vojnu snagu Srbije. Umesto toga, oni su se do poslednjeg momenta zauzimali za bugarske interese. Vrlo je teško, gospodo, ali ćemo se izvući. Mada ne možemo biti zadovoljni držanjem Rusije, mi ne smemo prestati da joj verujemo.

- Gospodine predsedniče - uzeo je reč Davidović - mi ne smemo nikom verovati, pa ni Rusiji. Nije ovo prvi put da nas ostavi kad nam je najteže.

- Treba verovati jednoj drugoj Rusiji, a ne ovoj koju predstavlja Sazonov. Pretio nam je oružjem kad smo nagovestili preventivni rat protiv Bugarske. Zlo je u tome što veliki nikad ne priznaju svoje greške - rekao je Drašković.

- Ovaj, molim vas da se tako ne govori o ministru naše zaštitnice. Mi moramo imati na umu ogromne gubitke koje je Rusija pretrpela u ovom ratu. Moramo verovati ruskom caru koji nas ni sada neće ostaviti. Sednica je zaključena, preporučujem vam da se pakujete za dug i neizvestan put.

GOVOR MAJORA GAVRILOVIĆA
DO srpske vojske u povlačenju dopro je glas majora Dragutina Gavrilovića koji je pred postrojenim pukom na obali Dunava održao poslednji govor uoči unapred izgubljene bitke:

- Vojnici, junaci! Tačno u tri časa neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao! Vojnici, junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate više da se brinete za živote vaše koji ne postoje. Zato napred u slavu za kralja i otadžbinu. Živeo kralj! Živeo Beograd!

Ipak nisu svi izginuli, jer da su svi pali ne bi ostao ovaj slavan govor. Uvek neko preživi da bi svedočio.

(KRAJ)