Zulumćar sa Bistrika

Piše: Manojlo Čalija
NAJODANIJI i najpoznatiji Alijin komandant i putnik na Alahovom putu bio je Mušan Topalović, u Sarajevu poznatiji kao Caco. Ostao je samoorganizovan ali odan, često neposlušan, sve do 26. oktobra 1993. godine, kada mu je njegov "otac po službenoj družnosti", vrhovni i verski zapovednik, upravo za takvu odanost i vrline, svezao "svileni gajtan" oko vrata.

Iz Mušanove biografije znano je da je teško završio osnovno obrazovanje, da je, između zatvorskih boravaka krao, silovao, podvodio, čak, i vlastitu izabranicu drugima na naslađivanje, da je u cilju ozdravljenja posećivao psihijatriju doktora Radovana Karadžića i u trenucima normalnog mentalnog stanja svirao gitaru u nekom malo poznatom muzičkom sastavu.

Rat mu je dobro došao. U njemu je stekao "ozdravljenje", priznanje, bogatstvo i u svom narodu slavu. Postao je neko. Na Bistriku je postao i Alija i Alah. I više od toga: "bistrički babo", koji vedri i oblači, o svemu se pita, i o svemu odlučuje, uzima i daje i koji presuđuje zavisno od toga na koju je nogu ustao. On se tako nametnuo, a narod ga takvog prihvatio.

DOŠAO je i uselio se odnekuda na Bistrik u "kadrovsko-komandni stan", nekog odbeglog ili nestalog Srbina, bez ikakvog rešenja neke kadrovske komisije. Dodelio sebi. Podelio stanove svima oko sebe. Svome brati Nanetu, nekolicini najbližih rođaka i rodbini i ostalim poverljivim drugarima koji će ga obezbeđivati.

Svoju autonomiju, površine od Kozje ćuprije do Jevrejskog groblja, ogradio od sebi sličnih komandanata, zvanih Juka, Ćelo, Puška, i posebno od policije, sa kojom nikad nije ni bio u prevelikoj ljubavi. Sa preko četiri hiljade ratnika, raspoređenih po obroncima Trebevića, čuva on Bistrik i Sarajevo od srbo-četnika a u gradu se obračunava na svoj način sa "petom kolonom", Srbima koji ostadoše u čaršiji, kao stalna neprijateljska opasnost.

Sa početkom ratnih (ne)prilika Caco se samoorganizovao, onako kako je to tražio vrhovni zapovednik i državnik Alija Izetbegović. Postao i ostao samostalan i samosvojan sve do kraja svoga ratovanja. Zadržao takav status i nakon podređivanja svih drugih zajedničkoj komandi Armije BiH. Za takvu autonomnost valjalo je, pričaju, opaliti šamar Rasimu Deliću kao dokaz nepriznavanja bivšeg oficira JNA za svoga generala. Svoju teritoriju ratovanja i vladanja ogradio je rovovima i vojskom.

Vojsku je lako skupio i naoružao. "Rovokopače" tražio i nalazio na ulicama u živoj građanskoj sili. U stvari, kupio i pod pretnjom odvodio muške glave. Blokirao bi svojom vojskom celu ulicu. Kupio i svrstavao muškarce u redove i, onako, civilno odevene odvodio daleko u brda, u ruke im stavljao lopate ili krampove i, tako, dok ima dana. I dok radna obaveza iščekuje hirurga za operaciju, profesora na konsultaciju, električara da popravi struju, porodica sina, oni provode vreme po sili Cacine volje.

MUŠKI deo građana je bio stalno u neizvesnosti dolaska tamo gde su se uputili i povratka onamo odakle su krenuli. Glavne ulice, trgovi i mostovi počeše se zaobilaziti. Do radnih mesta stizalo se naokolo, uskim ulicama ili obroncima sarajevskih strmina. Pomeraju se građani. Pomera se i Caco.

Kopanja nisu bili lišeni, čak, ni visoki državni funkcioneri. Novouspostavljeni poslanici, ministri i druge važne ličnosti gradskog života počeli su da se obezbeđuju, sve više i češće, oružanom pratnjom na putu do posla i nazad, kako bi izbegli sudbinu ministra Nikole Kovača koji, umesto ministarske fotelje, prihvati inženjerijsku lopatu koju mu je nasilno stavio u ruke komandant Desete brdske brigade.

Kada je ulica prestala da daje kopače, doseti se Caco gradskog autobusa kao načina sabiranja i odabiranja podobnih. Početna stanica u Novom Sarajevu. Pravci puta su već uhodane ulice kojima se kreću građani prema centru. Na stanicama se autobus zaustavlja, a staje i svima ostalim, koji usput dižu ruku i pitaju:

- Mogu li i ja?

- Možeš i ti, kako da ne možeš, odgovarali bi Cacini šoferi sa pratnjom. Na poslednjoj stanici, kod Katedrale, puštaju se žene i deca, a ostali nastavljaju vožnju do mesta "inženjerijskih radova", kako su nazivali kopanje i nošenje i sve drugo od čega bole ruke i žuljevi pucaju.

Jedni su Cacu hvalili, a drugi ga napadali. Hvalili su ga oni koji su davali prioritet odbrani grada nad svim drugim radnim i životnim obavezama. Rat je, kako kažu, i ratu treba sve podrediti. Najgrlatije su ga podržavali oni koji mu dadoše naziv "bistrički babo", koji im daje kada svi drugi zataje. Hvalila ga i obožavali bistrička sirotinja, žene i deca šehida, zarobljenih i ranjenih boraca. Uzdizali ga do božanstva njegovi borci kojima je osiguravao stanove, zaštitu u svemu, pa i u onome što je protivno moralu i ljudskosti. Podržavale ga njegova probrana ženska logistika, koja mu pruža usluge po svakoj osnovi.

GOLGOTA SRBA
ZAVOD za udžbenike i nastavna sredstva iz istočnog Sarajeva izdao je nedavno knjigu profesora Manojla Čalije "Prokleta sarajevska čaršija". Na 233 stranice autor je prikazao dramu ljudi zatočenih u sarajevskom ratnom kotlu. Kao neposredni svedok, Čalija je opisao golgotu Srba, koji su bili izolovani i šikanirani od svojih komšija muslimana, zazidani strahom u svojim stanovima i izloženi krvavom teroru muslimanskih komandanata, zvanih Caco, Juka, Ćelo, Puška... Iz ove knjige "Novosti" prenose šire izvode.
(NASTAVLJA SE)