Caco kupi vojsku

Piše: Manojlo Čalija
NAPADALI su Cacu deca i porodice do kojih ne dolaze paketi i humanitarna pomoć. Zamerali mu trgovci, krijumčari, šoferi i njihova pratnja što im presretanjem oduzima robu koju kasnije deli kao svojih ruku delo i svoje dobročinstvo.

Neoprostivo mu je prigovarao trgovačko-bankarski deo čaršije što ih "oslobađa" deviza i zlatnika, koje Caco kupi od njih za kupovinu naoružanja, a od kojih oni ne osećaju nikakve efekte na deblokadi grada od srbo-četničkog agresora.

U sukobu je Caco najviše sa policijom i svima u plavom. Prema njima on ima odbojnost još od pre rata. U ratu ona mu je na putu pljačke i otimačine, bez čega Caco prestaje da bude Babo. Policija i policajac je poslednje živo biće koje on želi da vidi i sa njima da se susreće. Da je to tako, iskaza on već prvih meseci bistričkih događanja.

Na Bistriku je sve manje Srba, a sve više priče o bistričkom komandantu Mušanu Topaloviću Caci. Pre rata svirao je gitaru u nekom malo poznatom sastavu, kada nije bio u nekom od zatvora. Rat mu je dobro došao. Sa puškom legalizovao sve ono zbog čega je kažnjavan. Osvojio stanove za sebe, brata Naneta i ostalu mnogobrojnu rodbinu koja će mu služiti kao lična straža u vreme njegove vladavine Bistrikom.

PROVERIO i pročistio Caco komšiluk i okolinu. Formirao vojsku i sve drugo organizovao za osmatranje i upravljanje. Žene su mu postale značajna logistička podrška. Komšinica Biba je glavni koordinator i registrator stanara u stanovima pojedinih stubišta.

- Ne računaj na mene. Ja to ne želim da radim, i neću, čuje se odbijajući glas žene koja posle sastanka odabranih žena iz pojedinih stubišta iskaza svoje građansko i ljudsko opredeljenje. - Ja da pratim i popisujem Srbe, i da o tome obaveštavam. Ne pada mi na pamet. Ja to neću.

- Ako ti ne želiš, ima ih koje jedva čekaju - rešila je problem koordinator Biba.

Srbi bistričkih zgrada se tako popisaše. O njima se poče strogo voditi računa. Postaše zaštićeni kao unikati zooloških vrtova. Kućni saveti oživiše svoju delatnosti. I, kao nikada do tada, briga o čoveku (čitaj - Srbinu) postade prioritet stubišne delatnosti. Na prozorima uvek su isturene glave onih koji osmatraju i registruju izlaske i povratke, i sve moguće posete.

"Bistrički babo", Mušan Topalović Caco, komandant Desete brdske brigade, posta mi prvi komšija po vazdušnoj liniji. Prozore moga stana na četvrtom spratu i njegovog, na trećem spratu suprotne zgrade, deli dvorište dužine dvadesetak metara. Saznah to, istina, veoma kasno - onoga trenutka kada me njegove beretke izvedoše kao taoca za spas njegove glave, godinu i po dana kasnije. Na tu stranu retko bih kada pogledavao. Ako bih to ponekad i učinio, uvek je bilo sa nekom neprijatnošću. Zagalamila bi neka od prozorskih žena sa maramom na glavi, očigledno pristigla odnekud sa Drine. Vikala bi i urlikala na svaku moju pojavu:

- Vidi, vidi! Ma vidi ti četnika kako špijunira. Ulazi untura dok ti ja ne skratim tu glavu napola, nastavljala bi psovke i pretnje dugo posle mog povlačenja sa prozora.

SIRENE za uzbunjivanje su sve češće. Odlasci u podrum redovni. Pucnjava i rat se razbuktavaju. Puca se na grad. Puca se i iz grada. Minobacači "Zelenih beretki" sve su učestaliji iz obdaništa u ulici Svetozara Markovića, iznad Muzičke akademije. Aktivni su "zeleni" borci iz kafića "Pikadili", gde su još u februaru mesecu 1992. godine proveravali svoju osposobljenost iskačući kroz prozore u punoj ratnoj opremi. Aktivne su "zolje" u rukama "beretki" iz Dobrovoljačke ulice, sa zbornim mestom u zgradi "Hidrogradnje".

Puca se iz svih delova grada i na sve delove grada. Zgrade ostaju bez krovova i stakala na prozorima. Ima mrtvih i ranjenih.

Za vreme zatišja saniraju se posledice. Na krovove se postavljaju folije. Na prozore - najloni. Ulazna vrata su već poodavno širom otvorena. Kažu, za potrebe odbrane i vojske kako bi lakše ulazili i izlazili, štitili se od granata. Vreme će, međutim, pokazati da je to više zato da bi brže i lakše obavili prljavi posao ulaženja u stanove, odvođenja, privođenja i pljačke. Po danu opasno. Noću opasno i neizvesno. Nezvanih je sve više. Zgrada je postala prolazna stanica širokog koloseka, tunel, od ulaska do izlaska na krov.

Pozivaju me komšije Jovan i Dragan da improvizujemo ulazna vrata na zgradi kako bi se barem donekle zaštitili od nedobronamernih posetilaca. Našli žičanu mrežu, metalne okvire i bocu za zavarivanje. Oni su vični tom poslu. Ja pridržavam. Radimo i privodimo rad kraju. Prilazi nam Nane Topalović, Cacin brat - ratni maneken opremljen maskirno od glave do pete. Rukavice do pola prstiju. Puška "papovka" u ruci. Pištolj, nož i koji tromblon okačeni o maskirnu uniformu.

- Radite? - pita Nane.

- Krpimo malo da kuća ima vrata - uzvraća Dragan.

- Neka, tako treba. Nego, recite vi meni, ima li u ovoj zgradi Srba? - nastavlja Nane. Mi se zgledasmo, nepripremljeni na ovakvo pitanje.

- Nema - uzvrati Jovo - osim nas trojice.

Iznenađen odgovorom Nane nas pogleda i kada se malo pribra doda:

- Neka. Samo vi radite. Nisu svi Srbi isti. Nisu svi četnici - i ode koračajući "rambovski".

ŽELEZNA VRATA
NAPRAVISMO vrata, ali komšije to ne primiše kao naše korisno delo. Umesto pohvale i zahvalnosti za uloženi trud doživesmo osudu u javnom komentaru:

- Prepali se svojoj glavi pa prave željezna vrata. Baš njih briga što se naši neće imati gde skloniti kada njihovi sa brda zapucaju. Ako su čisti nemaju se ni oni čega plašiti. Vrata treba da su otvorena da se može u stubište i stanove uletati i izletati. To treba i nama i našim braniocima.

(NASTAVLJA SE)